Жена

444 “ _ ЖЕНА

на једном прозору трећег спрата прелива се светао млаз сунчана зрака. ;

Други пут опет зажелим, да ручам за столом. Моја ми стара помаже и вели: „Дане Бог“! а ја се _уморно смешим: „Да, осећам стара“. — „Сутра ћемо опет тако. А треба ли и цвећа да донесемр“ теши ме она. „Да, треба Драга, не могу без њега“...

Пред вече долази опет моја „стара“ да види,

_ „треба ли штор“ По некад сврати и која давнашња_

познаница, пролази овуда и не може да обиђе. Лице јој озбиљно, брижно, по некад збуњено, скоро неодређено, у неприлици је, хтела би да ме теши; а не осећа. И баш тиме, она ме расположи и чисто бих јој довикнула: ти си у заблуди, од нас двеју ти сиу заблуди, од нас двеју ти си за жалење — ади она то не би разумела. Када оде, ја опет слушам „тикитака“ мога малог сата, удубим се у тужан поглед дивне „Мињон“-е, чије суусне још влажне и меке а у оку јој се светли једна суза...

О како је разумем, о како је волем!... Помиришим моје цвеће, као да је њена душа, која око мене живи и вене. Узимам књигу, путујем, ћеретам и размишљам, а када се уморим, угасим свећу, прекрстим се и заспим. Сутра ће ме опет пробудити тешки ко-

раци нашега домара, оно тихо „тики-така“, звоно, што —

позива на рад, кључ у мојој брави, „стара“ и све, као и данас... | ; (и Бранко Ролер.

Без љубави.

И прође нам ето већ и лето жарко: Све нас мање греје то сунашце јарко, На дрвећу већем лишће жути, пада, Све се више ближи хладна зима сада. И кад све то гледам, где природа вене, Нека туга тада обузима мене.