Жена

ЖЕНА - 445

Та и моја љубав баш изумре тако, Као свака стварца, трошно тело свако.

Разочаран, једак, без љубави остах, ·„Равнодушан према свему сада постах. Ништа више неће дирнут моје груди, Бежаћу од ових страшних, грозних људи. ВВ. #

Животна радост и тужна песма.

Тамо, где је изгледало да нема живота, нађе уто- | чиште Животна Радост. Раном зором устајала је она, да трчи, скаче и забавља се до мрке ноћи. Сваки јој дан донео по нешто друго. Једном јој дође у посету Весеље, те се тада њезин весео смех разлегао по целој околици. Други пут је опет посети Туга, а тада се горама и долинама разлеже њезин вапај. Затим јој дође Болест и јадница је тако силно јаукала, да су је животиње сажално гледале. Но најмилији јој је гост био Лада. Она је долазила управо онда, када је овој. било хрђаво. Долазила је обично изненада. Нада би се загледала у очи Животној Радости, а у њој би се све мењало. Тада би она поновно оживела и опет се играла, била несташна и осећала се срећном!... Тако је она живела много година.

Једном се била силно уморила од трчања, те легне, да се одмори. Неко закуца на њена врата. На њима се указа леп младић, са нежним и тужним лицем. Био је заогрнут црним плаштом, под којим је брижљиво чувао некакву ствар. За њим уђоше двоје. Она их прими. |

Када се тужни младић одморио, запита она: Ко си» |

— Ја сам певач! Људи ме зову „Тужном песмом!“

— А тко су твоји сапутници >

— Један је од њих „Очајање“, а други „Слабост!“

— А хрђаво изгледате! — рече Животна Радост.