Жена

446 ЖЕНА

- — Па није ни чудо. Они су силно несрећни. Очајање је немо, а Слабост глуха и тако немоћна, да једва говори. | 5.

— Зашто и они иду с тобом» Зашто си се тако леп удружио с њима, тако беднимар Погледај само, како је овде потамнело, чим пређоше преко мога прага. Чини се, као да је сунце престало сјати! И мени је самој тако, као да су овде биле Туга и Болест! | Напокон младић рече:

· _ — Видиш ли, ја тумарам по свету и видим много.

Видим оно, што други не виде и певам песму б ономе, што сам видео. Моје су песме тужне. И те тужне . песме водиле су-моје сапутнике: они иду куда и ја.

— Али, ти си тако леп, глас ти звучи као рајска музика, а они су одвратни. Растави се од њих, остави их! — молила је Животна Радост.

— То је немогуће! Они ме неће никада оставити!

— А, би ли их могао уништити 2

Младић се болно насмеши. = Да се избавим, постоји само једно срество! "рече младић. |

— Какво» Реци! Све ћу учинити! Ти ћеш онда остати овде самном. Певаћу ти најлепше песме, мазити Ћу те. Стан ћу окитити цвећем, расплешћу своје дивне косе. Погледај, како су дивне! Погледај, како сам млада и лепа! Како је све лепо око нас! Погледај! Како сунце лепо сјаје, како цвеће мирише, како птице певају. Остани, остани! Бићемо срећни! Говори! Говори! Шта да радим, па да те спасим од њих»

— Уби ме! — рече он — и чим умрем, умреће и они, који су ме вољели, јер ми смо нераздруживи! Ми смо тако везани једно уз друго. Ако једно пати, онда сви осећамо, јер смо сједињени за увек! Само ће нас смрт раставити!

— Не, не, ја нећу, нећу твоје смрти! Али ја те волем, желела би да будем вечно с тобом ! А

; — То је немогуће! — рече он тужно — наши «се путеви разилазе. Ми смо се срели случајно и мо-