Жена

ЖЕНА 447

рамо се разићи. И ја сам тебе заволео, али заједно не би дуго издржали; ти би опет скакала, играла, . плакала, па се смејала, али никад, никад, не би нашла одјека у мојој суморној души, као што би га ја нашао у твојој. Ти си дивна и ја сам очаран твојом лепотом. Но, ти си женско, а ја мушко. Наше су душе различите, не би се никада разумеле. Скоро ћу отића, носећи у срцу твоју слику. Временом ћеш ме заборавити, а ја ћу ићи по варљивом свету и певати своје тужне "песме, пуне сете, бола.

— Ох! Отшевај ми једну за опроштај!

__-_ Не, не! Боље је не! Нећу да те жалостим. | Зашто» Живи у незнању и весели се! Нећу да ти

отимам срећу !

' — Али ја хоћу! Певај!

— Не! Ја те штедим! Не могу! Допусти, да одем!

—- Ја желим, — молим те, — певај! | Тада младић извади оно бесцено благо, које је тако брижљиво чувао на грудима. То је била малена дашчица са натегнутом струном. Када се дотакао струне, почео се разлегати тих, очајан звук, силно тужан. њој ударише сузе...

Он поче певати... :

Певање се чинило весело, али само за час. Струна "задрхта... звуци се разлегоше као њежан поветарац. Животна Радост седела је бледа и непомична, а сузе јој капале низ лице... Младић је певао: о људима, њиховим страстима, ниским душама и злоби, подмуклости, 0 неправди и увредама, — а уз звукове његове тужне песме, ступало је напред одважније: Очајање _и глува Слабост. Они се приближише Животној Радости и обухватише је својим одвратним рукама. Она се измицала, али јој не поможе, мораде подлећи. (Они је загрлише и њихови отровни нокти упадоше у младо тело, те су га кидали. Она јаукне ОД бола, _ али је певач није чуо. Он је увек певао и певао, а из његова срца је са сваком речи канула по кап крви. Но певач није могао престати, био је у власти „Ла“