Жена

, ЖЕНА | 463

дити. а из очију му полетише сузе преко бледа лица. У то стане прислушкивати разговор свога деде са једним старцем из комшилука. Тешко ти је тако брате, рече Зафиров деда, нечујеш никаква гласа са бојишта, а битка је све јача. Тешко је тако, али је Бог милостив, услишаће молбе хиљаде бедника, убрисаће сузе мајка и сестара, које зверски Турци у црно завише. А да ли си чуо штогод од Ђуре. Кујулџије» Слушао сам да си био тамор Јесам, одговори други старац, али се право ништа не зна. Никола Тешин био је позван да извиди Турске положаје, али га Турци равише и једва се довде довукао, даље не може. Он „вели, да има Србима ко да јави, да оде једно одељење иза брда-чеврљуге опколили би турску војску и победа би била сигурно српска. Али ко ће да им јавиг Код куће само старци, жене и деца! Нема, баш никог нема. Мали Зафир је то чуо и одлучи он да иде. Сађе брзо доле, прође поред собе и појури напоље. Јурио је кроз улице а нада да ће Срби победити давало му је снагу. У даљини чула се пуцњава. Бој је још трајао. Зафир се журио. Падао је у јендеке, од зиме је сав дрхтао, али је јурио напред. Угледао је већ издалека шанчеве турске и српске, али није знао куда да иде, дали равно пољем или у крај шикарјем. Одлучи пољем, али како танета учесташе, врати се натраг и пође шикарјем. Наилазио је на лешеве, бојонете, фишеке, пушке али је он само јурио даље. Када је дошао до једне гомиле лешева, тео је да обиђе, да не види, али опази пребијену пушку. Као громом. погођен цикну Очева пушка, очева и полети лешевима, под једном врбом лежао му је отац мртав. Мали наш јунак паде очајно на мртвог оца. љубио му хладне руке, а суза _ сузу стизаше. Али се трже. Зар сам ја овде дошао да оплакујем мртвог оца, тамо треба Срби да пређу, "да победе Турке, идем, идем, да им стазу покажем. Опрости оче што те остављам, ја идем тамо! Сагне _ се, пољуби оца још једанпут а отворена очева уста као да су говорила: иди. сине, иди! Мали Зафир по-