Жена

464 | _ ЖЕНА

јури. Бој је још трајао. Он је осећао умор. Још мало, још мало храбрио је сам себе. На једанпут се заљуља _ и паде, а из груди му лила крв. Покушао је да се придигне, али паде на снег, а сузе лију. „Не могу, Србима стићи, не могу, рањен сам очајно завикне Зафир. Окрене се још једанпут на ону страну, куд је

« требао стићи, а радостан осмејак пређе му преко лица, јер иза Чеврљуге угледа српску заставу и војску. Срби су дознали за ону стазу, опколили Турке и већ се нека оделења турска почела прсдавати. Мали Зафер кад то опази сав сретан издану, а његову невину и јуначку душу однесоше анђели на лаким крилима. Од тога доба постао је град Врање слободан. Ако Вас

~ кад год нанесе пут туда, проћићете поред тога разбојишта, који се зове „Два брата“. Сетите се тада да ту почивају незнани српски јунаци а међу њима са својим оцем и наш мали јунак Зафир.

Видите браћо и сестре, како су српски малишани волели својд отаџбину, како су и свој живот жртвовали за своју браћу, То је она права српска свест, па кад је у малишама тако јака, зар се онда треба чудити нама Србима. Колико има овако дивних прича српске патње од Косова, колико има лепих прича за време српског устанка за Карађорђа, прадеде нашег узвишеног седог владара из год. 1304. Карађорђе са још неколико српских кнезов: одупреше се Турцима. Неке кнезове Турци на веру убише, али остали и међу њима Карађорђе наоружаше народ, подигоше буну и започеше крвави очајни бојеви. Очај и патња дали су надмоћну снагу нашему Србину.и они се ослободише. Год. 1804. био је први српски устанак и тако су се често појављивали малени бојеви, огор"чени ради неправде, немогући да подносе срамоту што им Турци наносише сејама, кћерима и љубама. У наше се горе скупљаше све више и више хајдука, а хајдук је био одбрана угњетеног нашега народа. Али тешко свакој кући из које се Србин одметнуо у хајдуке. Ту су кућу упалили, мајку, оца, сеју, браћу

%