Жена

ЖЕНА 479

употреба зачина има се приписати огромној производњи употреби шећера, која је од краја ХУШ. столећа узела огромне сразмере и променула укус наших јела тако да је из љутог прешло више у сладак правац. Но при свем том, крајеви топли и тропски употребљују сразмерно још много зачина.

Већина зачнна води порекло из тропских крајева старог и новог света. Тако су тропски крајеви Америке дали Европи: ванилу и најквирц. Азијски тропи разне врсте бибера, орашчић, каранфилић, џумбир итд.

Скоро сви зачини употребљују се или су се раније упо-

требљавали у лекарству и приписивана су им нарочита лековита својства.

У старом веку. доприносила је раширености зачина и та околност, што је оно довожено из далеких крајева тропске Азије као ретка прекоморска роба и што се већином није знало од које биљке полазе.

Експедиција Александра Великог 327. год. пр. Хр. кроз целу предњу Азију до Источне Индије много је допринела богатству дотадањег знања о многам тропским производима а такође и зачинима.

Стари грчки и римски писци природњаци — дају вим опширне извештаје о тада познатим зачинима, њиховој употреби и предањима који се на њих односе у погледу дејства и порекла. Од њих вредно је споменути грчког писца Теофрастоса, великог познаваоца биљака, — Аристотела и лекара Диоскорида из Цицирије, савременика римског природњака Плинија.

Године 812. Карло Велики, уводи у свом познатом „Саришјаге де уш5“, читав низ корисних биљака међу њима и многе које дају зачине. — а које је наредио да се на његовим великим имењима гаје, чиме је допринео њиховом шерем познавању и употреби.

Такође и света Хилдегарда, старешина манастира у Ру петсбергу (1098—1190. год.) лаје нам разне извештаје о зачинима тада употребљиваним.

У средњем веку -—— па где-где код нас и данас, == при“ нисивана је зачинима не само лековита моћ већи чини, тако да су давани и у напитак љубави, верности итд. — други

опет зачини као: шафран, ванила, бибер итд. употребљавана су а и данас се употребљују као ин (намеран, вештачки побачај).