Жена

12

Кад ко умре нико није тамо одлазио. Беху умрли моме деди три синовца. И баба није дала никоме да га испрати. Зато је деди било жао, али опет није смео да иде. Пред вечеру рече нам деда да устанемо сви и да кажемо; „Бог да прости батка Марка, чика Среју и чика Милоша“ (тако су се звали његови синовци). Заборави да кажем, да смо брашно млели на нашем жрвњу. Баба није дала да се иде у воденицу.

До ове редњичине сви смо спавали у четири одаје: сада нас баба распореди у 6 одаја. Али је свуда, била чистота, мед да лизнеш. И Бог и душа, несрећа нас прође и ми сви остадосмо здрави. Сваки рече Милена (тако се звала моја баба) зна и очува, ћерке, све здраво и чисто. Други су опет говорили, да јој је брат калуђер дао неки лек којим је чељад закрмила. А деда ће често пута рећи: „Море и ове бабе треба по који пут послушати: у овоме њеном раду било је и лудости, али је било и мудрости; тек добро кад се и овако прође“...

· Ст. С: Мијатовић (из „Народног Здравља“)

Записи Љубомира Ненадовића

Када штогод рекнеш, ти се свагда сети Да је реч ка' стрела што далеко лети; Зато увек мотри куд иде где пада,

_ Смотреност те чува од свакога јада.

Радо гледам сунце кад на небу трепти, Радо гледам орла кад високо лети, Радо гледам море кад тихо жубори, Најрадије гледам кад правда говори.

Бој се опасности докле дошла није, А кад једном дође, јуначки сретни је.

Спавај у добро проветреној соби И зими проветравај собу где живиш