Жена

6

„Е! чисто ускликну Миона, „па што ми одмах не кажеш, весела била» Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети“ — „Нека

вано, ти си уморна. Однећу му ја. Па онда.: — Шта, чекаш>“ „Рекао ми брале да ти не кажем одмах. Хоћу, вели, да о6радујем нану“. — О, Бог ми га обрадовао! Нисам ја дете,

уморна. Та нисам ни осетила кад сам дошла. Ех, баш ти не ваља посао што ти мени одма не каза. Видиш ти њега! Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило! А је ли отишао одавно>“ „Па и није. Тек ако је сад стигао, на њиву“. Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно. Душанка оста пред кућом-гледајући чисто зачућено за својом мајком. М

Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља послаба, кад је добра година, роди две, три крстине јарице.

Огњен таман образдио прву бразду па хоће да наврети. кад ето ти му мајке. „Нуто мога маторца како ми ради! кликну Миона радосно, па узе грлити и љубити Огњена. Огњен се мало изненади „Па срећан ти рад, домаћине мој! настави Миона. „Гле, гле!

Како је красна браздица, па како је дубока... О мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој!... Дела, ево; овоти сеја спремила и ручак“.

Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг сира. „У стави рало сине! Доста си ми радио! рече Миона, и сузе јој грунуше.

„Шта ти је наног рече Огњен седнувши;. „ти плачешр“ — „Ништа сине, ништа! Ето, смејем се! Дела узми, гладан

ПИ ПЦ

о ЊИВИ СЕ ПОЗНАЈЕ ДОМАЋИН. КО ЗЕМЉУ НЕГУЈЕ, И ЊЕГА ЗЕМЉА. НЕМА ХРАНЕ БЕЗ ДУБОКЕ БРАЗДЕ. ЂУБРЕНО ПОЉЕ, СВЕ РОДИ БОЉЕ.

МИНМНАИИИ ни

ШШ

а а ла