Женски покрет

женска потомка, онда имање његово наслеђује његов отац.“ § 402. грађ. зак.: „ Ако нема оца онда припада браћи рођеној и њиховој деци најпре мушкој, па ако њих нема, женској, ако ли ни ових нема, онда матери и сестрама." § 404. грађ. закона: „Ако нема ни мушке ни женске деце, ни оца ни браће ни њихна потомства, ни матере ни сестара, онда наследство прелази на деда по оцу и на његово прво мушко па онда женско потомство." § 405. грађ. зак.: „Ако не би било деда по оцу ни његова потомства, онда прелази наследство на прадеда по оцу и његове потомке најпре мушке, па ако њих не би било, онда женско.“ § 406. грађ. зак.: „Ако ни ових не би било, онда наслеђује прадед по оцу и његово потомство прво мушко, а ако овога нема, онда женско “ § 407. Ако ни ових нема, онда наследство прелази на очина чукундеда или другог прадеда и на његово мушко а за овим женско потомство“. § 408. грађ. зак.: „И ако ових нема онда прелази наследство на материн род овим истим редом и начином до колена шестога." А ако ни материног рода по реду до шестог колена не би било, онда имање прелази на удовицу! Нп један закон цивилизованих народа није у погледу наслеђа назадан колико српски. Што женско дете да не наследи оца као и мушко? Што је оно криво што је женског пола? Зар у њему није исто онако крв родитељска као и у мушком? И зар кћи не треба да буде обезбеђена као син? Овакву неправду женској деци не чини ни Ислам, јер је сам Мухамед одредио, да мушка глава у законитом наслеђу толико добије колико две женске. Дакле, по корану, женско дете има право наслеђа на трећину имања својих родитеља. Иста је таква неправда учињена жени по омрти мужевљевој. Узмите само тип наше српске домаћице, која је од дана своје удаје, као пчела кошници, сваким својим дахом доприносила кући. Колико људи за своју тековину имају да захвале бодром чувању своје жене. И на једанпут, по смрти свога

мужа, колпко таква жена мора да се осећа туђа на том имању за чију је тековину уложила толико своје душе, свога рада и бриге. Од целога имања она не може добити ни трунчицу у својину, већ добија непријатељским оком вршену контролу правих наследника, који могу бити и рођаци из шестога колена. Неправда је збиља учињена нашој жени, и од 1844 год. када је овај закон издат, за више од 75 година није се стигло да се ова неправда поправи.

Кривична одговорност женина

Кад се жена кривично оптужује, онда су ти исти законодавци, који су тако грубо ограничили жену у свим њеним правима, са пуно галантерије њу изједначили са човеком, па чак учннили да га она и надмаши. И ово није учињено код многих културнпјих народа. Тај једини моменат кад они узимају жену за потпуно свесну и равноправну човеку јесте, као што је горе споменуто, кад се жена оптужује за учињену кривицу. У томе случају не треба јој одобрење мужа да одговара, тај се муж и не чује и не види и не заштићава своју жену, коју је увек закон сматрао као малолетну, него се оставља жена сама, да је узимају на кривични испит, да је спроводе суду на осуду, да је осуђују, да је воде у казнени завод и да је казне смрћу. Јер по § 288. о кривичним делима: „Само трудноћа одлаже извршење смртне казне. Над породиљом извршује се смртна казна тек кад прођу ,40 дана.“ И узмимо само случај да је једна жена кажњена на месец дана пред порођај, дакле треба да чека на извршење смртне казне скоро два и по месеца. А зар то није грозније и од саме смрти? Ми нећемо да говоримо о неправди која је тако дуго чињена жени. Нећемо ни да пребацујемо ни да осуђујемо. Само се изношењем правога стања хтело да се наше читатељке тачно обавесте о овоме питању. Правда је толико на нашој страни, да ће садањи законодавци морати повести рачуна о нашим захтевима. Најзад те измене у закону наступају после горкога искуства, које су човек и жена у најстрашнијој школи за-

Број 2

ЖЕНСЕИ ПОКРЕТ

Страна 13