Женски покрет

Ослобођење жене у сексуалном погледу

Има већ више од пола века како су жене са разбуђеном свешћу примиле на своја плећа велики део озбиљних јавних послова и ступиле у борбу за своја непризната права. Од тога доба није прошао ни један женски конгрес, ни једна скупштина, ни један митинг, а да жене нису покренуле оно најболније питање у своме програму рада: Ослобођење жене у сексуалном погледу. Последња велика међународна скупштина свих женских савезних друштава одржана је у Риму 1914. год. И том приликом као и свагда пре тога, донета је одлука: да сви женски савези имају да се боре за укидање јавних кућа и за уништење трговине белим робљем. Септембра 1920 одржаће се у Кристијанији опет таква велика скупштина, прва после рата. Поред осталих, опет је на дневном реду и ово најтеже социјално питање које се жене најјаче доима: Прокламовање једнаког морала за људе и жене и укидање трговине жениним телом. У том циљу he се спојити хигијенска и морална секција у један заједнички рад. Оне имају да проуче сва средства којима би се могле сузбијати венеричне болести и да траже нове путеве за решење тог питања, јер је установа јавних кућа по друштво штетна и срамна, a истовремено немоћна да поменуте болести сузбије. Жене из Аустралије излазе на ову скупштину са једним новим пројектом у том циљу. Исти ћe се проучити свестрано и из њега he се извући све што се за ту борбу буде показало као корисно. Његова је тенденција да се имају интернирати све особе неспособне да обуздају своје сексуалне инстинкте. Као год што су за друштво опасни и морају подлећи казни лопови и разбојници, тако се не могу кретати слободно и остати некажњени ни они који необузданошћу

својих нагона представљају сталну опасност за средину у којој се кpehy и у којој врше злочине често много теже но што су крађе и убиства. Веома је погрешно схватање да је огроман број опих несрећних жена познат под именом проститутки, осуђен на вечито изгнанство, а често иа доживотну робију у јавним кyћaмa, доведен дотле због својих рђавих нагона. He, то су готово у већини случајева невине жртве некажљених разбојника. Подајмо себи труда и испитајмо на лицу места само известан број ових несрећница, проверимо савесно добивене податке, па ћемо пред собом угледати језовиту слику страдања. Ми ћемо говорити уопште, ма да за велики број тих случајева имамо у рукама аутентичних података. Њихова историја већином је ова; као девојчице од дванаест до петнаест година, неписмене, без родитеља, или са родитељима сиромашним, али често врло поштеним, посредно или непосредно долазе у руке баш старијим људима, често „иа положајима". Оне падају у руке полицијских писара, органа јавне безбедности; затим новинара, органа јавног гласила; народних посланика, заштитника народних тековина; официра, бранилаца народне слободе, и т. д., и т. д. чиновника свих струка и виших и нижих. Једна девојчица од дванаест година, без игде икога, нађена је заражена најстрашнијим полним болестима, а доказало се да су је призивали не само војници, већ и сви официри тога пука, често официри после војника рат ту није сметао и нико, нико се не нађе да је после бар милосрђа ради упути у болницу, или преда коме на чување. Друга девојчица од четрнаест година доведена је у хотел капетану I класе. После три дана он одлази одатле и оставља је у истом хотелу. Полиција је налази тешко заражену, спроводи у болницу, а затим, будућност јој се зна.

Bpoj 3

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 5