Женски покрет

од њега могао изнићи пасуљ?“ „Не“, одговарају ђаци. „Па тако је било и са вашим старима" мучи се професор, доказујући им да су Бугари. „Они су из Велике Бугарске дошли у моравску област пре Срба. Срби су их после пропагандом, застрашивањем натерали да се одрекну имена бугарског, сад, и ваши родитељи и ви увиђате да сте Бугари". Сви ђаци из гласа вичу; „Срби смо Срби!“ Девојчице, и ако плашене, такође довикују: „Српкиње смо!" И мале Еврејчице. кроз плач јецају: „Српкине, Српкине!" Предавање је морало бити прекинуто, а слушаоци разјурени. Наша деца, или по својој малој, али здравој памети, или по томе што се код кућа њихових разговарало, никад нису веровала да је Србија коначно пропала и да се неће обновити. Бугарски инспектор на једноме часу задаје деци питање, да сваки ђак рекне шта би највише волео. После одговора неколицине другова мали Ђорђе he рећи; „Ја бих највећма волео да се поврати Србија!“ Одговор Ђорђев паде као бомба. Другови му се уплашише, а инспектор се прилично збуни; али се ипак прибра и љутито упита; зар има неког глупака који у то још верује?!" „Сви верују", одговара куражно Ђурђе. „Сви верују да he се не само Срби вратити, но да ће и Бугарску узети", За време одмора другови му кажу. „Црни Ђорђе, шта учини?“ „Рекао сам им, забринуто одговара Ђорђе, па нека ме сад распоре!" Једна Бугарска учитељица кад је у велико веровала да је побугарила цео свој разред и убедила да Срба више нема, питала је на часу једног ученика шта је његов отац. „Србин", одговара дете. „Како Србин, јесам ли вам рекла да Срба више нема?“ „Јесте, Србин на Солунском фронту“, наставља ђак. За те је речи кажсњен да клечи. Он је клечао и плакао. У сред тишине довикује му други малишан, његов најбољи друг; „друже, не плачи, ако клечиш, за српство клечиш! “

Није било ниједнога догађаја, а да деца нису узела учешћа у њему и оценила га, понекад са свом дечијом свирепошћу. Бугари затражише да пред најсветијим историским својим споменицима кажемо да нисмо више Срби, већ Бугари и да молимо Цара Фердинанда да Моравску област присаједини мајци Бугарској. Председник општине позва прву групу грађана да се потпишу. Слаби потписаше. Али јаки изјавише: Узмите нам све што имамо, покољите жене и децу, убите нас, али нам оставите образ, не дирајте у српско име!“ А кад један од оних, који су се потписали, од тешке срамоте и великога страха једва стиже до куће, жене познадоше шта је било и само што рекоше, „шта учини, шта учини!" А деца, унучићи његови, кроз плач вичу; „Водите нас из ове куће, нећемо да седимо у бугарској кући, ништа нам није овај старац! “ И малишани су наши, и они најмањи, у најтежим и најкритичнијим моментима учили на памет са разне стране импровизоване песмице и декламације „оне наше." И кад нам је било најтеже, кад смо мислили да ћемо тешко дочекати крај рата, кад су се и најјачи почели бојати да није фаталан крах савезника ту, онда би не један малишан казао забринутој и ојађеној мајци; мама, није тако као што Бугари кажу, да ти ја кажем како је. Па би онда, сканирајући, више због несигурности свога памћења, но због узбуђености, отпочео. „Ал почујте Швабе и шопови Како грме француски топови! Поведите о себи рачуна Јер вам иду Срби од Солуна!“ Колико је бола, колико је наде било у тим тренутцима. Овакво држање наше деце прво је освестило Бугаре, опијене ратним успесима, оно је било један од јаких фактора

Страна 28

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 4 и 6