Женски покрет

који су натерали Бугаре да увиде ефемерност својих победа и узалудност својих напора, и то би их свакога дана бацало у гњев, да би сутра још свирепији били. Јер „као што се са глобуса не може смакнути српска земља, тако се и са те земље не може уништити српска душа“. Очигледно је да је бесконачан дуг наш према овим малим херојима, кроз чија се уста увек и стално манифестовала несавитљивост наше националне сти и отпора. На свима је нама да ту нашу, толико заслужну херојску војску, упутимо новим путем новога времена, увек са пуним поверењем да he тек они остварити наш идеал за који се толико крви, толико суза пролило. Док су деца била речју, спонтаним гестом, силан израз српске несавитљивости и необуздане наце, дотле су мајке њихове, српске жене и крвљу плаћале своју љубав према земљи. Комитска буна у Топлици колико је значајна по смислу и обиму као оружан покрет народне масе против ( завојевача, толико је дивна и по суделовању жена у њој. У каквој ће се лепоти и јачини изнети пред потоње генерације овај покрет зависиће од спреме историка и генијалности песника. Ја ћу овде изнети два пасуса из песме, коју је онда пред бунон испевала једна учитељица основне школе, да се види колика је депресија код наших жена и деце била пред буном а како је она била једна њихова велика, угашена нада. У песми се пева како је Св. Сава стао у очи свога дана на бедеме нишке, па одатле тражи оком своје цркве, школе, поглед му се зауставља на Ћеле, Кули: Ћеле Кула наше гробље живо Из темеља заљуља се цела. Залупаше кости мученика Кроз лубање зачули се гласи : „Јел’ већ доста Немањићу Саво, Је ли доста мука србинових Дал још треба крви и жртава ?! Ако треба, моћни светитељу Оживи нас да опет умремо ! Јер се траже жртве преголеме А наше је племе премалено, Кад све помре коме he Србија?"

Са Јастрепца захори се песма: „Мртви наши, почивајте мирно ! Светитељи утешите мртве, Што још једном погинут не могу. Жене, децо, јоште мало само.... На основу сигурних података, као по ниском аеропланском извиђању, Немци су тврдили да међу побуњеницима има и жена, чак са заставама ! И на основу тога су говорили, да Србија и српски народ не могу никад бити побеђени. Кад је буна била сломљена, кад су вешала била намештена у целој Топлици, а крв почела да прска по улицама од Пожаревца до Софије, од Куршумлије до Пловдива, онда онај који је видео никад неће моћи заборавити непрегледне поворке наших жена са децом у наручју што су их спроводили бугарски зверови ради интернирања, а већ зна се шта је са њима после било. Бугари су наредили да жене и девојке иду у хајку па комите. У тој потери била је једна песникиња и две учитељице основне школе. Добош је у то доба чешће добовао и позивао свет да присуствује вешању „криваца" тако је обешена једна Црногорка. Кад је бугарски војник пришао, да јој помогне да се попне на вешала, она га је хладно одгурнула речима: „кад сам умела сама да се борим, умем сама и да умрем!" Посумњало се да се у једној кући налази комитска преписка. Бугари су пошто пото хтели ту преписку. Ухватили су из те куће младу девојку, метнули јој главу на пањ и десет пута ударали ножем о пањ поред њенога врата, да би јој ишчупали признање. Она није рекла ни речи! И зато ако има и једне земље где се не сме славити јунаштво људи а да се не велича хероизам жена, та је земља Србија. Између ове две генерације, хероја деце и хероја жена у рату, налази се наша женска универзитетска омладина, генерација која ће дати јунакиње рада, незнане хероје мира. Та he омладина отрести прашину корупције са своје обуће, оставити уске стазе практичности и грубу реалност, изаћи из атмосфере индолентности, отворити срце истинској хуманости и започети једну епоху духовног препорођаја,

Број 4 и 5

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 29