Женски покрет

такође не одаје признање и ничим му не показује да је он њено дете и њен јунак. He добива ни онолико почасти, колико најобичнији војник, који је случајно умро у рату. Такав је ваљада морал у свету, да мајка мора свога најбољег детета да се одриче. Али ту смо ми други, народ, цела не званична Отаџбина. Нама не вежу руке никакве конвенције и ми нећемо допустити да љага падне на наше поколење Сиротица мати Гаврила Принципа и његова хумка морају бити светиње, наша брига и старање. Њима морамо сви ми, незванични, делом показати да их волимо, да смо свесни величине њихове жртве и да и ако су нам путеви и судбина били различити, исти идеал је загревао и наше груди. И ако мртви не осећају, ради онога великог и светлог што је с њима сахрањено, а у нама живи, ми, српске жене ) морамо узети на себе иницијативу, да гроб Гаврила Принципа и његових другова, учинимо онако лепим, као што је била велика и лепа њихова душа.

Делфа Ив. Иванића.

Један предлог Клуба Академичарки у Загребу.

На скупштини свих женских друштава у Југославији чуло се доста лепих говора и пало је више корисних предлога о нашем будућем раду. Међу осталима јавила се и медицинарка Нада Мицић, да у име својих другарица студенткиња загребачких предложи Женском Савезу ово; нека се распише Награда једна или две за најбоље дело о васпитању девојака према потребама и духу данашњег времена. Свој предлог образложила је г-ђица Мицић овако: „Данашња девојка мора се озбиљно спремати за неко звање, које треба да одабере према својим способностима a не из моде, и без обзира на то да ли he касније морати и практично да врши.

Она треба да се за то звање најозбиљније и најсавесније спрема. Једино систематским и озбиљним радом уздигнуће се до оне зрелости која је њој потребна и у породичном и у јавном животу. Интелигентна жена, образована стручно и знанствено, више he вредети као васпитач своје деце, савесније и дубље he да схвати своје јавне дужности, него она која ступа у брак само да се уда, и не мислећи да тиме прима велике и свете обавезе. Али на жалост, питање о васпитању и наобразби девојака не схваћа се код нас овако озбиљно. Саме жене су у првом реду криве, јер не уме свака да се уживи у нове прилике. На самосталне жене гледа се с неповерењем, презирно или самилосно. Још би се некако и прешло преко тога кад би то била само старија женска генерација која тако мисли; но и млађи женски свет не прати женски покрет са разумевањем и симпатијом, већ пре обратно. За мушкарце вреди ово још у већој мери. Они не гледају озбиљно на девојке које уче, већ увек траже томе неки други разлог. Ми академичарке у таквом смо положају да често морамо осетити и чути како се рђава искуства наше мушке околине примењују на нас без икаквога дубљег премишљања и оправдања. Међутим већ је крајње време да се и код нас жена сматра пре свега човеком и да јој се призна право на потпун душeвни развитак. To ћe се најпре постићи навикавањем на рад и добрим васпитањем, а не овако површним и лакоумним какво је већином било до данас. За то су позване у првом реду наше мајке које узгајају своје кћери врло несавремено. Морамо стога настојати да се васпитању женске младежи посвети много више пажње, да се озбиљним радом развију као потпуни људи и хармоничне личности.

Страна 4

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 4 и 5