Женски покрет

Први корак на томе путу нека буде популарна књига, која ће сва та питања расветлити и показати сав њихов замашај и важност. Та књига могла би да буде почетак наше феминистичке библиотеке, или прво дело у низу периодичних издања у којима би се решавала важна питања социјалног, а нарочито женског живота. Надамо се да ће ова скупштина усвојити наш предлог и утицати на то да се распише награда за дело о васпитању девојака према духу и потребама данашњег времена. У том смислу могао би се изабрати један потпуно аутономан одбор, који би прописао детаљније услове за награду једне такве књиге, а могла би да прими то и културна секција Савеза као једну своју веома важну дужност. Овај рад замишљен је првобитно на ужој основи, у покрајинском опсегу, a доцније, кад и остале наше покрајине предузму то исто, и када буДе већ позитивних резултата свуда, ставићемо се у директну везу да радимо договорно. Таквим радом he да се подигне жена и код нас, и ми ћемо доживети да видимо нову Југословенку, која he васпитати новога мушкарца, онаквога какав данас влада Америком, Енглеском, Данском, Скандинавијом и братском нам Чешком".

Нада Мицић

студент медецине.

Конгрес интернационалног женског савеза у Женеви

Првог јуна у општинској сали пленпалеа, окићеној за ту прилику заставама свију држава, уз огромно учешће делегата разних нација, од којих су неке биле у народном костиму, отворила је седнице конгреса г-ђа Champan Catt, председница интернационалног савеза. Последњи конгрес жена за право гласа одржан је 1913. год. у Пешти. На томе конгресу изнети су велики успеси

савеза, читани сјајни реферати, говорили одлични адвокати женског питања, поборници светскога мира, предлагани корисни предлози, даване најлепше наде. Идући састанци заказани су: 1915. год. у Берлину, 1917, у Паризу. Али, на жалост 1914. год. Берлин је отворио врата својим касарнама, а затворио границе за цео свет. 1915. и 1917. год. и Берлин и Париз нису примали делегате конгреса, већ први рањенике из целе Немачке и заробљенике антанте, a други избеглице пострадале Француске и свију својих савезника. Г-ђа Champan Catt у своме, колико по форми лепом, толико по документацији јаком, говору скренула је пажњу конгресу на ту несрећну ситуацију: „Растали смо се 1913. год, заказале састанке за 1915. и 1917, год. а налазимо се тек 1920. у Женеви ојађена срца због беде и туге целога света ратом и револуцијом. Ни у једној држави ничега сталног још нема; државе се љуљају, владе падају, проблеми тешки и огромни истављају се сами на решавање, а деца умиру од глади. Сифражетски прогрес сјајно се одржава, али на жалост он има за извор рат, највећег непријатеља жена. Свака држава мора имати за циљ да створи могућност целом народу, како би он сам контролисао све државне послове. А како ће народ вршити ту контролу кад половина његова жена не участвује у државним радовима?! Само he онда жене почети сарађивати на тим пословима, кад добију право гласа; тада he one учинити да земља постане место где he борављење бити пријатно. Ми верујемо у правичност своје ствари сад више него икад, у ту моћ жена да свет учине бољим. Само демократизација свију држава даје перспективу среће, напретка и трајнога мира. Праве демократије нема тамо где је жена искључена. Мира неће бити док постоји тајна дипломација и милитаризам. Да је женама дато право гласа пре двадесет

Број 4 и 5

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 5