Женски покрет

вић није било тако, она је умела да стекне симпатије свих ученица, па чак и нас, отворених противника математике. Како то? Ето како: Рушка (Рушком су је звале све ученице од милоште ) је била необично ингелигентна и слободоумна, и није сматрала да је дужност наставнице само у томе да објасни биномне једначине и испита ученицу. He, она је много лепше схватила дужност наставнице, она је била васпитач, саветник и друг. Она је у свој сувопарни предмет умела да унесе мало своје душе, а та душа била је привлачна. Код нас се није стрепело од часа математике као што то обично бива, јер ако ко не зна, она није грдила, није била нетрпељива, само би болно узвикнула: „Зар ви то још не разумете!“ Она је умела да заслади своје часове каквим предавањем, некад само од неколико речи, некад својим смехом и другарским понашањем. Часови су пролазили весело, а ученнца које баш не знају било је мало. Она нас није корела као друге наставнице, па смо се ипак бојале највише ње. He, ми је се нисмо бојале, ми смо је поштовале, она је била наш ауторитет, и кад бисмо учиниле какву погрешку, ми смо се стиделе came себе, осећајући да ће се она стидети за нас. Ако се што намеравало да учини, или се учинило, ишло се к њој на суд и савет. Била је строг судија и добар саветник. Кад би нам разложила ствар и доказала да смо хтеле рђаво да поступимо, она би завршавала: „Ви можете како хоћете, али знајте, и последице имате да примите, и не кривите никога.“ Она је хтела да се сва правила школска поштују, и ако је била у начелу против многих. Говорила је: „Ми се можемо борити против неких

правила и закона, али их морамо поштовати док она постоје. 11 Увек нам је остављала слободну вољу, рачунајући на нашу свест. Ако бисмо хтеле да приредимо какав излет, ми смо се обраћале опет њој. Она би то примила радосно и заложила би се код директора да успемо. А кад смо биле на излету, она је била мила и весела, започињала је с нама разговор као са себи равним. Често смо долазиле до бурних дискусија. И она није могла да сакрије своје велико уживање и понос што те младе девојке имају лепе мисли и снаге да дискутују с њом. Али на једном би се стишала, лице би јој добило бескрајно тужан израз, погледала би у даљину па у нас једним погледом пуним љубави и бриге. Децо моја, како сте отишле ви далеко од нас, али идите, идите и не заустављајте се, јер вам много још треба да стигнете мету! Али знајте да и ви емате потпуну слободу и да је она најдража на свету. Ви ћете се скоро ослободити туторства наставница и поћи у отворен живот. Трудите се тада да не живите само за себе, знајте да у животу има много невоља, a те невоље моћи ћете много пута да ублажите само ако будете хтеле. Уздигните се изнад материалног живота и не заборавите никад на оне ваше сестре које нису биле срећие да добију више образовањз, које живе у потпуном мраку и ропству. Урадите нешто за друштво да можете рећи; „Нисам живела узалуд“, и онда сте учиниле много. А ви које одете на факултет, а ја бих желела да све одете трудите се да својим радом покажете својим друговима да је само њихово уображење да су способнији од вас, и не дозволите да вас сматрају за лепи пол. To понижава. Овде би се набрале њене обрве, као да би хтеле да сакрију пламен у

Страна 6.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 7.