Женски покрет

морал и извести потпуно душевно уједињење. Она је једна од инспиратора и твораца Женског Конгреса у Београду, септембра 1919 године, када су жене наше државе, пре него људи, прокламовале своје јединство. Затим долази њен велики рад као вође групе на гутемплерском покрету. За све налази времена. Путује у Крагујевац, где држи предавање против алкохола, одатле у Сарајево да организује жене, и враћа се у Београд да одржи циклус предавања о boy-scoutism-u или да иде у аудијенцију Министру Председнику ради подношења захтева за женско право гласа. Ми имамо, можда, жена виша талентованих, с већом спремом, с више општег знања, али с више упорности и истрајности у раду, с више апостолске вере, убеђења и алтруизма ми нисмо досад имали ни једну равну Ружици. Сад долази њена „трагична кривица.“ У тој дивној енергији, у тој несаломљивој вољи, неуморној активности крило се меко женско срце. Ружа је била жељна љубави. Као жена, желела је да воли и да буде вољена. На универзитету је то и била. Њен вереник страдао је у Европском рату. Али љубав се не сахрањује у гробу, она живи, и Ружа је то осећала. Какви. су били њени погледи иа љубав, шта је она сматрала за допуштено или не, ми не знамо. Нама, својим најбољим пријатељицама, она то није казивала. Ми смо увек говориле о нашим друштвеним пословима, правиле планове за будући рад, а ту тему нисмо додиривале сматрајући да се питање љубави и ако оно дубоко засеца у човечји живот решава у свакој даној прилици друкчије, индивидуално. Вероватно је Ружица, као и толики други модерни социолошки реформатори, увиђала недо-

статке традиционалних захтева друштвеног и породичног конвенционалног морала, који су данас тако често неизводљиви. Али када је на себи осетила последице прекрханог садашњег морала, она се уплашила: у њoj се пробудила патриархална жена, у њој је проговорила крв старинске честите породице. Ружица није имала храбростн да повуче последње консеквенце свог поступка; „да сама храни дете хлебом кад га је могла хранити крвљу својом.“ Она је ватрено зажелела да дете има оца, и шта је све ради тога урадила. Колико је понижења претрпела она која је била тако поносита, колико се морала савити она која је била несавитљива до упорности. Ти последњи месецн њена живота, пуни борбе, очајања, варљиве наде, једа, гриже савести, обмана, разочарења, понижења, срамоте, осећања одговориости коју она носи као наставница женске деце и оснивач нашег најпопуларнијег женског друштва, ти месеци мора да су били за њу ужасни. Ми које нисмо знале њену страховиту тајну, често смо осуђивале у последње време њено чудно, недоследно понашање, тако различито од понашања једне јаке, самопоуздане, чврсте девојке, као што је она дотада увек била. Њена смрт нам је све објаснила. Како је сад разумемо, и како је бескрајно жалимо. Она је једна од најдрагоценијих и најболнијих жртава којима се искупљује наш данашњи уздрмани морал. Нека јој је трајан спомен међу нама!

Паулина Лебл-Албала

Ружица Стојановић као наставница

Математика је сувопаран предмет, она се слабо воли, па наставница која је предаје постаје немила. Али с нашом милом наставницом Ружицом Стојано-

Врој 1.

ЖЕН С К И ПОК Р Е Т

Страна 5