Женски покрет

ce крајња левица и десница y парламенту слажу y питању женског права гласа. Женама је сасвим свеједно из којих ћe ce узрока разне политичке странке заложити за њихово питање; њима je главно једно; да су њихови захтеви оправдани. И као год што жале да саме не могу бити y одбору уставотворном адвокати своје сопствене ствари, тако им je једна сатисфакција кад ce други за њих ангажују, без обзира на побуде. Но тежиште целога чланка ово je; „право гласа за жене јесте један захтев који теориски не може доћи y питање". Дакле, теориски, право гласа за жене не подлежи, или бар не би требало да подлежи дискусији, кад ce то чак и y Самоуправи скида с дневнога реда. „Оно je y осталом довољно признато y владином нацрту устава. У чл. 42 стоји; закон ћe решити о женском праву гласа". „Могло би ce до душе“ вели ce даље, једном другом формулом боље стилизовати. То би било да ce рекло као y новом белгиском уставу; начелно ce признаје право гласа женама, a законом ће одлучити кад ће то бити. У овом смислу имамо утисак, могла би и влада пристати на измену". Овај став нарочито јесте једно драгоцено признање : белгиски случај je просто један класичан пример како ce теорија и пракса не морају потпуно да поклапају, него напротив, нешто што je теориски сасвим оправдано, на другој страни, при примени може још увек долазити, и долази y питање". Ово може бити један класичан пример како влада пристаје да једном руком женама да право, a другом одмах узме, ту ce никад ниједна влада није колебала ; али код класичара није ce двојила теорија од праксе, јер су они говорили; conćordet sermo cum vita нека ce говор Слаже са животом. Ниједна ce влада никад не устеже да једном реду призва право његово само на хартији, a не de facto. Кад ce узме y обзир како су људи y нашој земљи пролазили са оним правима која су им de facto дата, чим ce само или влади или владиним скупштинама прохтело да им иста одузме, онда жене имају мало наде да њихова права неће остати само на хартији.

BP. lî

ЖËНOkИ П О К Р Е t

стр. 55