Женски покрет

Сем обичног законодавства за целу земљу, парламент израђује и устав као закон особите врсте. Када му се то у ретким и ванредним приликама повери, онда се назива уставотворном скупштином или конституантом, а придаје му се тала и једна изузетна важност. Устав је државни закон од највећег ауторитета. Њиме се одређује облик државе, повлаче се границе слободе рада и утицаја државног поглавара, прописују се грађанске дужности и права. Устав треба да се створи и објави правилним путем, а одредбе његове мора строго поштовати и владалац и народ, ако се жели одржати у земљи нормално стање. Догађа се међутим да владар не пази на уставне законе и да чак растера парламент и укине устав. Народ, ако хоће да се бори и брани своја права, принуђен је да употреби тада и нелегална средства, јер нелегални су и поступци владареви против којих се диже, и нимало није чудновато ако у таквим ненормалним приликама дође и до буне. Али има неправилних начина и за стварање и обнародовање устава, што се назива октроисањем. Када се не израђује у парламенту него се просто наметне народу, онда је то октроисан устав. Он даје рђаву политичку сведоџбу своме самовласном творцу, а није особито ласкав документ ни за грађанску свест и зрелост народа који га дуго и без протеста трпи. Уставност води своје порекло опет из Енглеске. Европске државе на континенту постају уставне тек у првој половини XIX века или нешто мало доцније. Тада се много пише и говори о конституцији (уставу), и народ енергично захтева сва своја политичка права. Србија из доба прве владе кнеза Милоша такође зна за „конштитуцију", и на тој незгодној речи наши још примитивни државници почињу ломити језик и трудити се да је некако схвате. Највише муке имао је Димитрије Дивидовић док је обавестио кнеза Милоша шта значи конституционализам, али није гa могао сасвим убедити да је и Србији потребна права западна уставност. Кнезу никако није ишло у главу да над његовом вољом постоји неки виши закон, и када је дошло да се бира, њега је коиституција просто отерала из земље. Ако не баш исту, али сличну судбину имали су и остали наши владаоци све до 1903. Ниједан од њих није

БР. V.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

стр. 153