Женски покрет

црна коса на валове низ рајске се игра груди о дивото! чудо, смртни ере сада не полуди! Бјела прса гордија су под црнијем валовима но планина гордељива под вјечнијем сњеговима, на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим, кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим. Не мичу се уста с устах цјелив један ноћи ц’јеле! Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле, свезала се два погледа магическом слатком силом, као сунце с својим ликом када лети над пучином..." Ова песма, као што смо видели, пева жену и љубав с таквим полетом, с таквим жаром и с таквом страшћу, да ми у целој нашој лирској поезији немамо страсније љубавне песме. Ко би рекао да је ту песму испевао један калуђер, а уз то владика! Још на једном месту у својим делима, овога пута у својој филозофско-историјској драми „Горском Вијенцу," нашао је Његош начина да велича женску лепоту. Мустај-кадија, занет дилбер-Фатимом даје нам ту опис њене лепоте, и тај опис може се сравнити с најуспелијим описом женске лепоте ма у кога песника: Фатима је струком дивота, очи су јој двије звијезде, лице јој је јутро румено, под вијенцем гори Даница, уста су јој паром срезана, усне су јој ружом уждене, међ којима каткад сијева сњежна гривна ситна бисера, грло јој је чиста филдиша, б’јеле руке крила лабуда; над цвијећем плива зорњача, а возе је весла сребрна. Или, овај други; О, хурије очих плаветнијех те мислите са мном вјековати, ђе та сјенка, што је дићи може, да ми сване пред вашим очима? пред очима које стријељају, које камен могу растопити

б и 6

Лнстак

187