Женски покрет

а камо ли слабога човјека рођенога да се од њих топи, пред очима воде пребистрене, ђе у двије свештене капљице предјел шири видиш божје силе, но с планине у пролетње јутро што га видиш над бистром пучином! Овакав опис жене даје Његош кроз уста Турчина, који је зачаран само физичким дражима своје драге. Како је различан, како је мање чулан опис жене у коју се заљубио прави јунак, Вук Мандушић: Кад пред зору, и ноћ је мјесечна, ватра гори на сред сјенокоса, а она ти од некуда дође, украј воде сједе да се грије; чује да свак спава у колибе, тада она вијенац расплете. Паде коса до ниже појаса; поче косу низ npca чешљати, а танкијем гласом нарицати како славља са дубове гране. Тужи млада ђевера Андрију... тужи млада, за срце уједа, очи rope живје од пламена, чело јој је љепше од мјесеца, и ја плачем ка мало дијете...“ У тај опис Милоњића снахе, недостижне туђе жене, унео је можда Његош, као што rope поменусмо, нешто од своје младићске чежње за далеком женом, која у прасказорју мисли на другог и тужи за њим, док се за њом плаче ~ка мало дијете“. Те стихове могао је испевати само човек који је осетио бол, свиреп а тако сладак бол, за недостижним драгим бићем. Али, једном приликом, Његош је јавно, не завијајући више своја осећања, одао своје симпатије према једној девојци. То је била прослављена „Врдничка вила“, чувена песникиња свога времена, Милица Стојадиновић-Србкиња. Она је у својој младости била од свих који су је познавали а њени познаници и пријатељи нису били само тадашњи најбољи песници српски, него и неки немачки сматрана не само за изузетно лепу девојку, него и за велику песникињу. Глас о њеној лепоти, о

188

Женскн Покрет

5 н 6