Женски покрет

речи до карикирања. Наслађује се мојом љутњом. Он никако и не осећа да ме једи. Он не осећа ни оштрих убода, које стављам у своје речи, Он је као у оклопу против свега. Тиме ме он обезоружа. Јуче сам у прећутној завади корачала с њим Ринг улицом. „Не волим да ми жена буде филозоф!“ рече он. „Доста ако пише новеле и ако је амбициозна“. „Дакле, треба да се одучим мислити? Је ли?“ одговорих ја раздражено. „Да, драга моја!“ Његова непоколебљива мирноћа огорчавала ме је. „Тако! Можеш се још и предомислити. Још нисмо званично верени!“ рекох му разјарено. „Али, слатки мишу!“ одврати он „сасвим тајно, а то је много више!“ Ћутала сам неко време посрамљена и борила се са сузама А он рече нежно и доброћудно: „Шта нас брига цео глупи свет, само кад се ми волимо!“ Он има заиста право! Кад се ми волимо

24 септембар. Волим да пишем ноћу, кад све око мене спава, у тишини као у бајкама. Тада се не осећам усамљена. Свесна сам своје сопствене личности, коју губим у навали масе. Тамо сам ја шаблон, друштвена машина и стиснем се у уску грађанску униформу... овде сам ја сасвим сама, живим својим, слободним животом, слушам сваки дах свога бића, које иначе угушује дневна вика. А овде је тако дивна слобода: смети говорити са самим собом, без граница о свему што је најдубље и најтајније, о свему што струји кроз душу. Има много себичности и таштине у овоме завлачењу у самога себе. Човек се стави у оквир својих рођених мисли, осећања, посматрања, речи... Сваки оквир има циљ да своју садржину узвиси, улепша. И шта више oceћa човек и пред самим собом естетичку потребу да ограничи своје рђаве особине и нискости. Чудновато је да грубошћу и нечовечношћу другога постајете свесни своје личне вредности. Управо као да човек сам

358

Листак

Бр, 11 и 12: