Женски покрет

себе пречишћава у прљавштини других. Једна француска пословица вели: Il faut toujours un plus petit que soi! Тако сам ce осећала ja данас. Срела сам на улици Клару Фридрих. Она се удала пре шест месеци. У ушима јој се љуљају велики дијаманти. Њени образи и коса преливају се у црвену боју. Груба црта око усана пооштрила се у нешто заповедничко. Она ме узе испод руке са наметљивом љубазношћу, и поче ми причати сасвим неупитана епизоде из свога брачнога живота фриволности, бесрамне грубости, чега сам се гнушала. „Постигла сам свој највиши идеал!“ заврши она своја причања, „богата сам, имам своју спаваћу собу. Мој муж је превалио већ четрдесету и био је чувен Дон Жуан! Деце нећу никада имати! Ох, ја сам срећна! Веома срећна!“ Страховито ме беснило обузе. Хтела сам је ударити по лицу, хтела сам да је обаспем погрдама. Изгледала ми је као оваплоћење неваљалства. Ипак, увукох се у вериге друштвене и оставих је са хладним поздравом. И кад сам све гнушање угушила тада сам мислила на Георга са чистим, јасним, простим осећањима. И талас праве, потпуне cpeћe потопи моју свест.

25 септембар. Георг је анђелски добар према мени. Иза његових оштрих речи скрива се често талас запенушене благости и нежности. Свака његова реч, свака његова мисао је љубав према мени. Он би хтео да свој живот обвије око мене као мекан огртач који милује. Ја осећам како би он хтео да прозре у мене... да сваки кутак моје душе претражи и у све моје тајне проникне... „Ништа што је у теби не сме мени бити непознато, Вера!“ вели он мени често. „Ни једна једина мисао не сме у теби бити коју ја не знам“. Често пута има нечег вребајућег, заплашеног, подозривог у његовом погледу. Тада ме он непрестано посматра, сваку мо ју реч, сваки покрет, сваку промену мојих црта на лицу мери на свој кантар осетљивости. Ja се осећам скучена под мучењем његове сумње, а он трпи. Једанпут га упитах; „Верујеш ли ми, Георг?“ Он је био тужан и рече: „Понекад! 11 И пољуби моју руку. Али је било нечег уморног у њему.

Бр. 11 и 12

Листак

359