Женски покрет

жанске мисли обуче y божанску тоалету. На много места, надокнади ce то љупкошћу, a врло често и једним нарочитим ритмом мистике и религиозности. Због свега тога, друга књига Госпође Савић (прва je била „Са уских стаза") пријатно изненађује. Доста индивидуална, ван школа (али не и ван праваца, како указује угледање на Рилкеа), ова ce песникиња издваја од опште стихотворачке масе југословенске. Стално y еволуцији корачајући, она ce од једне малокрвне женице и безбојне поетесе почела пети све више, као што доказује овај мистични спев „Пергаменти“. Заједно са својим јунацима, она je негде написала: „Моје најлепшо химне, Господе, y дну душе тихо ћуте; мoje најлепше химне, Господе, реке су још замрзнуте... Пробудићеш Ти те поде, похујаће оне мору; Hoћ сам, али слутим Зору.“ И њен je главни посао сад да, даљом еволуцијом, открави те рекс замрзнуте и да их похуји к' мору. Да не би остала само нoћ која Светлост слути. Дубровник, 19 априла.

ДР, Ружа Авакумовић.

4

Књижевни Приглед

187