Женски покрет

рих уметника, Георгових љубимаца: Леонарда, Белинија, Ботичелија... једна копија од Беклина мртво острво... Често пута сам туђа према уметности коју тако волим. Она je слатко парче за гурмана. A то су људи који ce осећају срећни. Још лебди по нашим просторијама дах укоченог, устајалог мириса, који сужава и стеже душу, непријатност ненастањености али и флуид лепоте. Понеки пут ce ушуњам неприметно гоpe... сасвим сама... и покушавам са сконцентрисаним осећањима да гледам кроз вео наступајућих дана.-... Несмем на то да мислим да кроз десет дана... кроз десет дана... A онда... Једна соба стоји још сасвим празна... 7 децембар. Дани пролазе поред мене као велики знаци питања. Сваки очекује нешто, нешто изненадно, силно... несавладљиво... Механички вршим свој свакодневни посао. Механички мислим своје свакодневне мисли. Неки пут ми је-као да ce моја савест дели y два дела. Један који посматра и један који живи. Први потреса другог y несебичном миру... други стење y очајању. Први je y своме посредовању себичан и лажан, други истинит и добар. И обе половине свести боре ce y својим противностима, и бију y мени, Половина што посматра вели ми; „надвладај, јер љубиш!“ A она што живи: „одреци ce, јер љубиш!“ То je осека и плима мојих осећања, вечито таласање... A Георг тумара y заносу блаженог немира... и снева детињи сан cpeћe и љубави... Ова чудна вера je штака y животу човека... 10 децембра. Ја немам нигде мира. Лутам од једног посла другоме. Ништа ме не привлачи. Ништа ме не весели. Изгубила сам свако осећање циља. У мојој души je нешто туђе, неко чврсто болно тело. Не остаје ми ce код куће. Јурим кроз улице. Без циља ce тискам кроз гомилу људи. Механички стојим пред излозима. Несвесно лете моји погледи преко лица која пролазе... Понеки пут вуче ce једна мисао кроз моје биће и врти по дубокој уздрманој рани.

444

Женски Покрет

9 и 10