Женски покрет

Хадес je ту, и ноћне сенке шире се по мојим очима. Децо моја, драга децо моја, ви немате, не, ви немате више мајке. Збогом, децо моја, уживајте у светлости дана.“ Али Херкул отима од смрти Алкестиду, чија оданост и самопрегорење јако контрастирају са Адметовом саможивошћу. Традиционални карактер Андромахе (Ανδρομάχη) код Хомера, Вергилија и Расина јесте супружанска и материнска љубав. Еурипид описује само њену материнску љубав. Удовица Хекторова постала је робиња Неоптолема, Ахиловог сина, и родила му је сина Молоса. Гоњена у Неоптолемовом осуству мржњом и љубомором његове законите жене Хермионе, она доводи сина на сигурно место, у светилиште Тетидино. Хермиона, кћи лепе Јелене, хоће да убије Андромаху, а њен отац Менелај помаже је у тој намери. Андромаха шаље робињу да моли за помоћ Пелеја, краља Фарзале. Робиња се устеже: задржаће се дуго, а то ћe изазвати сумњу. „Наћи ћеш већ изговор, та зар ниси жена?“ храбри је Андромаха. Суревњива Хермиона уображава да ћe je робиња Андромаха изагнати из палате и заузети њено место, јер, као све азијске жене, зна вештину како ће је начинити. мрском мужу. Рационалним и убедљивим разлозима уверава је Андромаха да не зна никакве чаролије, него да се њена попустљивост допада Неоптолему. „А ти, чим се мало наљутиш, величаш Лакедемон, а грдиш Сцирос; ти уживаш да истичеш како си богата међу сиромасима, и како је Менелај изнад Ахила: ето, због тога си мрска своме мужу. Ма какве да су мужевљеве погрешке, жена треба да му угађа, а не да увек тражи повода за свађу...“ Обесна Хермиона прети Андромахи да ћe запалити храм, па ће ова издахнути у боловима од опекотина. Поражена толиком бездушношћу, изриче Андромаха један суд о женама, који заступници мишљења да је Еурипид мрзио жене увек цитирају; „Зашто су људи научили да се лече од уједа змија, а од овог бића штетнијег него што су гуја и ватра, од пакосне жене, нико није пронашао лек? Колико је истина да смо ми најгора несрећа за људе ! “ Пелеј заштићује Андромаху и њено дете. Хермиону сад мучи кајање, а и боји се мужа. Дојкиња је разложно теши; „О, дете моје, ја нисам одобрила твој претерани бес и мржњу према Тројанци, али исто тако сад не одобравам твој претерани ужас.“ У наступу гриже савести Хермиона се жали да су рђаве жене изазвале у њој завист и мржњу према Андромахи, и изводи до-

1 и 2

Жене у Еурипидовим трагедијама