Женски покрет

ПИСМО

Нема. Две дуге ноћи и три дана без краја, без тренутка и све једнако боли ме самоћа. Све једнако и лутам кроз град и лудим у соби. А зором устајем да ме небо потсети на плаветнило зеница и њихов бескрај. У сутоне молим дечји искрено молитве да се смирим, /Као некад неком да ме смири. Гмижу мисли као црви и уморно се вуку кроз мозак као бремене жене телом врелим улицама града. Нема. И све тако. Па у мучењу, као у врућици, кршим се у постељи, па устајем и лутам посустало са разливеним језерима испод очију. Тражим. А нема, нема. Јер не може више да ме смири ни икона плавог Христа што је у срцу носим. Раскида се усна у крв да огрезне, Јер ништа нежно не додирује. Ни радост. Јер вриснула бих и тада. Само као лепеза блесне светлост на отшкринута врата и шапат и страх и ужас у два црна расплакана и заплашена ока: Сине, спавај, то те грознице муче. Зажели напорно крик да се роди, па замре као у ропцу: Нема, нема. Па бројим. Десет, педесет, седамдесет. И умишљам ритам лелујања класја и гибање витких врба. И плаве сасе и. дивљи лан по обронцима. Умишљам, А зенице се шире, шире. Боли. Сине, спавај, сине. Не може да се врисне, не сме да се тражи, не сме да се каже. Да ми искрсну Ваше танке уснице зачуђење и зле мало:. „Само ја не знам зашто је отишао?“ „Требало је боље волети.“

Милица Крстић