Женски покрет

без брига и пуну трпезу хлеба. Далматинац није видео одавно своју децу ситу. Три године скита се он из места у место. Три године његова жена проклиње и себе и њега и децу. Вечером измиле из стиснутих незапослени и немоћни седе по плочама. Као да шапућу у страху да их не чују Талијани са Ластова, и тихо препричавају догађаје тога дана, и још тише и болније чуде се на Владу и Србијанце што су их оставили беспомоћно саме. Не говоре много о политици. О, шта ће им она када ни хлеба немају. Њихова је политика: вера да ћe их Влада помоћи, да не страхују више од Италије и глади. Воле они ову земљу. И са колико љубави и вере говоре о њој. Савијају се и ломе свој понос, јер су им деца гладна. Ћуте и трпе. Господ је дао сушу, народ чека кишу. А ако је не буде, ништа. Научили су они да гладају издржаће док не буде боље. Тако Далматинац, тамо, о својој несрећи мисли и говори. А кад му уђете у кућу, он се расплине од љубазности, понуди вам све што има, донесе смокву, воде. Насмеје се тихо, и очима. А ако затражите да купите што, он вам са смешком и без потсмеха резигнирано одговори: И Господ би јео. Али нема. Он код нас гладује кад дође, па нас зато често и не обилази. Идите из села у село, по целој Корчули, наиђите дању у подне, у вече у хладу, Далматинац рије, буши, врти камен. Кида се и савија. Руши снагу и руши веру: земље ни помоћи нема. У самостан, где сам одсела, једнако долазе гладни, незапослени, слепи и скоре породиље за помоћ. А суботом у вече јежим се од ужаса и слушам приче најистинитије и најстрашније. Куцкају штаке ходником, лупкају празни и пуни тањири са топлом јухом што им сестрински дели Часна Мајка овог манастира, Дома Милосрђа. Кидају се нерви и животи, рађају нови. Јауче и страда. Хвали се Господ у капели на вечерњој молитви и молимо се ми, људи, да пошаљемо по залогај хлеба за читав дан. У те суботе згрчим се у дну собе и ширим очи од чуђења и страха, и њине црне несреће. Ту пред иконама. Стар 85 година. Пре доласка наших био од примерно

78

Женски Покрет

1! 2