Женски покрет

имућних сељака. Рад имο наполично виноград, имао децу. Чувао, одрасли. А кад их поженио а они израђали децу, отишли у војску и рат. Изгинули или вратили се, све једно, помоћи нема. Филоксера до чокота уништила винограде. А синови, оно што је остало, отишли у печалбу. Снаје са децом у кући, или по камењару скупљају пабирке за огањ. А он чупа косе код куће уз врисак изгладнеле деце, па полуслеп лута ван села, тражи зеље, бари па прехрањује унучад, А кад не нађе, онда са њима заједно гладује и проклиње и себе и децу и правду. Жена осамдесетих година. Слепа. Прошле зиме умрла јој кћи на побачају од глади. Сама сада. Једна девојчица из суседства одведе је у цркву да седи. И тамо ако јој ко шта да, добро, ако не, она је гладна Па овај призор: Улазим у стиснуто двориште. Жена стара и слепа. Седи на каменој плочи са двогодишњом девојчицом. Плаче. Прича да јој је снаха отишла у туђ виноград да малој за храну откине грозд. Општинар је ухватио „у крађи“ и отерао у затвор. А дете вришти у плачу гладно. Син отишао у војску, неће да га пусте и ако је јединац и хранитељ, а она молила. Четири месеца није видела хлеб у својој кући. Улазимо у уску улицу. Седе више њих. Часна мајка уведе нас у избу слепе Кате. Питамо је: је ли вечерала. А она се иронично смеје и одговара: „Би, али нема се шта.“ И сви око ње исто то са њом. Пуста кућа на брегу. Улазимо у мрачну собу са затиснутим јединим прозорчићем. Жена шесдесетих година опружена по постељи, јечи. Промукла и иронична када је питамо шта је јела. Сама без игде икога. Син отишао у Америку. Ако се ко смилује да јој у који дан донесе какве супе*а ако не, она лежи тако гладна. Моли све молитве богородици да се опрости живота и мука. На вратима сретам жену са болесном руком и девојчицом. Молим је да јој дође чешће, а она мрачно: Ко ће моју децу гледати. Зар је она једна! Девојчице, штићенице манастира који се сам својим радом и без државне помоћи издржава, причале су ми горке животе својих десетих, једанаестих и петих година. Па и мала трогодишња Мирјана зна да протепа: и ја немам мајку! И зна да каже да јој је отац отишао далеко, далеко, Бог зна где, да ради. А дете кад остало само, без игде икога на улици, нашле га Часне Сестре, узеле гa као и ону осталу напуштену дечицу, и ту се оно свило, да не гладује и да се не скита, Мила та мала плавоока Мирјана. По цели божји дан скакуће и певуши испод мога прозора. А кад је запитам што јој је тако дан радостан, она ми љупко извири из кецељице смокву или грозд.

а и 2

Из гладне Далмације

79