Женски покрет

своју добру страну, и да све ствари раде заједно за опште добро. Према томе, порок би требало узети као нешто неизбежно, и бунити се против њега значило би трошити време узалуд. Срећом, она је била изван опасности да подлегне таквој страшној обмани: пошто се она никад не би могла помирити са једном ствари која је у њој изазивала највећу одвратност. „Ако је све за добро“ мислила би она онда је бесмислено противити се ма чему и, према томе, у Етици би требало да постоји двојако тројство; добро, боље, најбоље и зло, rope, најгоре, што је немогуће спојити у једну аксиому. Код ње је веома карактеристично и врло симпатично што све време она привидно прима све чему је поучавају они које је она била усхићена да воли и поштује, али у исти мах, она остаје потпуно слободна од сваке предрасуде. Ни за тренутак се не устручава да за себе задржи противно мишљење ако у њему види праведну ствар. Правило којим се она служила било је, „прекини разговор, ако је противан твом мишљењу: нашто се жестити ако си сигурна да ти имаш право.“ Али у исто доба она је у себи припремала материјал којим би најсигурније победила противника кад јој се за то прилика укаже. Друга њена примамљива особина јесте, да ма на какав пут истраживања се њен ум кренуо, увек би се враћао питању о положају жене, својој основној полазној тачки. Ускраћивање женама права вишег образовања јесте првобитни и највећи грех човека“, закључила је она. Код ње се поступно развијала жена. Прошло је више месеци како су јој рекли да косу мора да чешља високо, rope. Све око ње говорило је да сад за њу настаје нов живот, да ће доћи у додир са многим њој дотле непознатим особама, и да јој предстоји час да из родитељске куће пређе у своју. Њена слобода кретања је тиме осетно смањена и ако је школске дисциплине ослобођена. Али крај тог надзора, уместо да је обрадује, донео јој је једно нелагодно осећање нечег неодређеног и безграничног, и она је пред њим уздрхтала. Осетила је да је свет простран и снажан, и да је она сићушна и слаба; да је знање неизмерно, њена способност обична, живот кратак. Она не помиње шта је у њој проузроковало такву малаксалост духа, али промена коју она преживљује буди код ње пуно нових oceћaja. У томе времену, редови њеног Бележника су испуњени неким чудним болом, пуним сумње и непоуздања које она узалуд хоће да испита.

Ева д н а

303