Женски покрет

VI Господин и Леди Камилтон Венс са неизбежним близанцима долазили су редовно у Фрајлингеј док је још Евадна ишла у школу и обично за време распуста кад је она могла слободно да се забавља са близанцима. Сматрало се да је она у стању боље но ма ко други да контролише њихове многобројне испаде и моралне преступе. Близанци су једном рекли својој мајци „да они воле Евадну“ јер је она толико добра, и Леди Иделејн је имала један блажени тренутак наде: ако су близанци почели да цене доброту они сами морају постати бољи, али та дивна нада прерано је умрла јер је Дијаволо убрзо додао: „Ми њу можемо лакше но ма ког другог да запрепастимо“. Још од првог дана њиховог познанства Евадну су обоје заинтересовали и она их је заволела. Стрпљење које је она с њима имала било је више но обично. Нарочито се њима забављала кад је на пољу падала киша или кад би се друга каква невоља осећала у кући. Умела je с њима да изиђе на крај са једним ретким тактом. „Шта Ви то радите с њима, мила моја?“ Леди Аделајн је једном упитала. „Разговарате ли или им причате приче?“ „Не рекла је Евадна, не говорим им много. Пазим само да их не изгубим из вида и гледам да се у њихове ствари не мешам више но што је то потребно." Близанци нису имали oceћaja поштовање ни за кога и ни за шта. Једног дана, били су у малом Еваднином салону, који је гледао на двориште. Та соба је била нека врста предсобља Еваднине спаваће собе, сматрана је за лично њену својину која јој је као најстаријем детету у кући с правом припадала. Нико се никад не би усудио тамо да иде а да претходно не упита Евадну за дозволу, нико, разуме се изузимајући близанце. Тог дана Евадна је седела за столом за рад, запослена иглом а близанци су стајали један поред другог и гледали кроз прозор. С енглеског превела Спаса Леко-Аџемовић (Наставиће се)

Capa Гранд

304

Женски Покрет

7