Женски покрет

проуче личности сталнога темперамента, једноставног карактера и постојане енергије. Кад су јавни радници бујне природе, кад у њиховом карактеру има неравнина и у енергији пада и подизања, лако је запазити карактеристичне одлике таквих радника и обележити им моралну физиономију. Љубица Луковић спада у јавне раднице која нема у себи ничега бујног и праскавог. Она није као планински поток, који понекад готово пресуши, а други пут толико набуја, да руши све препреке на које наиђе, него као тиха вода која брег рони. Њена је природа уравнотежена готово у свему. Нико не би на први поглед могао познати, колико се снаге, енергије, издржљивости и самопрегоревања крије под оном благом, кротком, чедном и скоро стидљивом физиономијом. Кад је у приватном друштву и у свом дому, Љубица Луковић се показује као дискретна, отмена и уздржљива госпођа. Али чим прекорачи кућни праг и окрене се пословима опште важности, намах се показују све велике особине јавног радника: вера у свој идеал, готовост да му се послужи без поштеде своје личности, несаломљива воља и снажна издржљивост, која не клоњава ни пред каквим тешкоћама. Радити на општем добру, било је за Љубицу Луковић што и живети и дисати. Она није могла ни замислити да се веже само за кућни праг и за приватан саобраћај с родбином и пријатељима Није била од оних жена, које говоре с несвесним егоизмом или с намерном себичношћу: „Шта ме се тичу општи послови, ја ћу да гледам своја посла“. За Љубицу уствари та „своја посла" значило је подизати дух народа, лечити јаде бедних, скупљати појединачне енергије у једну велику општу енергију, да би се нашем народу указала помоћ и појачала његова снага. Да би подигла друге она није ни мало жалила себе. Није се плашила ни тежине посла ни опасности рада. У свима друштвима у којима је суделовала, развијала је до крајности сву своју енергију и преданост послу. Није губила веру у успех ни смањивала своју активност ни показивала страх пред тешкоћама. Вазда је ишла напред постојано, без застајкивања и колебања, дајући својим чланицама и млађем покољењу, редак пример радљивости. Лакше је бити добар борац, него поуздан вођа. Љубица Луковић знала се наћи као ретко ко у улози старешине великог, разгранатог и активног друштва, као што је Коло Срп. Сестара. Знала је коме га циљу води, умела је одмерити тежину посла са снагом друштва, јуначки је савлађивала тешкоће и препреке дру-

Женски Покрет