Женски покрет

ако не и сасвим скине господство ових, па се је, према томе, знајући и иначе низак положај наше жене и тог доба о жени могло још мање чути. Тим више, што је положај те жене постао услед турске најезде и њиховог гледишта на жену и држање њихових жена толико несносан, да се у Србији и она крила готово као и буле. Наравно добрим делом управо ради тога да би се сачувала од напастовања Турака. С тога о том периоду који смо назвали пролазним од 16—19. века можемо мало рећи и само о чувеним крајевима опет. На пр. о Дубровнику који тада једини цвета и материјално и духовно, у богатству, слободи и вези са школама и уметношћу Италије. Довољно је већ позната лепа, паметна и духовита Цвијета Зузорић, која је писала стихове и побуђивала друге да их пишу па и у њену част. Приморје нам даје у 18. веку неколико жена које се књигом баве али онако прозаични и практични како је била и код мушких писаца тога века, изузев лирике Игњата Ђорђевића. Ту су н. пр. Лукреција Богашиновић и Аница Бошковић. У Хрватској тада имамо Јелену и Катарину Зрињски и Франкопани, који се књижевни рад своди опет сходно приликама на писање молитвеника, и то на маџарском. Али оне су важније својом активном помоћу браћи, оцевима и мужевима, Петру Зрињском, Крсти Франкопану, Ракоцију Текелију, у њиховој борби против бечког апсолутизма, у другој половини 17. века Јуначки се боре и подносе многе патње па и мученички сврша вају заједнички са својом децом, мушком и женском. Из њих ћемо поменути грофицу Катарину Патачић, која нам оставља „Последњи концуонијер ренесансне лирике" ова збирка песама је већином прерада талијанских, што је такође било у општем тону а биле су намењене компоновању. Песме Хрвата тог времена о жени или су сувише безобзирне или на гледишту црквених људи: жена је зло. Историчар „галантног столећа“ у Хрватској XVIII. Матасовић вели: „жене су још увек премало даме, више су домаћице, које се губе у кућанству покрај пређе коловрата и ручноме раду те штите покрај тога милу кајкавску хрваштину“ ...: Док људи као тешке винопије бадаваџе и брбљају или се скитају по лововима, брину се за тешка дуговања, за интерес, за мед, за прасце и свиње, за „папире допељати", за слуге и пенезе... И то је општа нота столећа, које жене по мало на своју „еманципира“... тадашњој племкињи се признаје карактер да може бити и да може „чинити верување“ као земаљска Госпа а може

190

Женски Покрет

5»