Женски покрет
тако и имати и „аналогно ко што и у патриарх монархистичка жена може бити владарица, патрон цркве телони побирати и слично“. Још су правиле завештање и тестаменте, што је правни акт, као што су могле и куповину и продају саме закључивати, и као удовице. Али, у наслеђу је и ту неправда, кћи добија мање, негде само једну четвртину имања. Но поред таквог рада хрватске властеле, сељанка, кметица, ради и пати и друкчије. Исти однос жене једног кмета, као и раније. И ту, у Хрватској и Славонији видимо куповину и отмицу. Куповина је била најпре у „натури“, за говеда, коње, оружје, после за новац. Родитељи сврше ствар, уговоре, питање је само с једне стране ко више плати, с друге јели радна снага јака. Девојка буде не мало пута и ту батинама натерана, као и при отмици, а већ да је при овој било и других крвавих глава, па и мртвих, то се само по себи разуме. Рекли смо већ да је тога у Приморју било, а Вук Врчевић нам казује, да кад би отуда мужеви у свет отишли жене им се ни после десет година њиховог неповратка удати неби смеле. Они су се пак тамо чешће венчавали, или бар издржавали невенчане жене и децу, и поред живих и венчаних жена и деце, Но, поред свега тога имамо још једно зло далеко горе по жену, и сратому, далеко већу по мушкарца, и то не сељака, већ универзитетски образоване људе, и свештенство. То су процеси над вештицама. Наиме средњовековно веровање у вештице и ђаволе и у њихове чини и моћи продужило се чак до у 18. век у Хрватској. Имамо судски забележених преко двадесет случајева, од 16 —18 века, суђења вештицама, што се је скоро увек свршавало смрћу и ломачом. Кад би на коју пала сумња да је вештица или да зна за њих, или кад би биле од кога оптужена гоњена је на признање најпре смрскавањем палчева на рукама, затим смрскавањем колена „шпанском чизмом“ а узгред би још чекићем лупали потоме, да би бол био јачи, најзад је посађивана „на коња“, т. ј. набадана на пирамиду. Која не би умрла од болова ту већ после по сата или по неколико сати, (а нека издржала и свих 24?) та је „признавала“ да је вештица, да има везе са врагом, да је доносила болест, помор, град, тучу ит. д. и тад је спаљивана. Некад би се суд смиловао па решавао да јој се прво глава одсече па онда сагори, иначе кад су хтели муке олакшати наредили би да се дрво и конопци смолом намажу како би ватра била јача, и смрт бржа. Још за време испитивања ако не би признала тражили би „белеге од врага“ т. ј. младежи
5
О нашој жени
191