Женски покрет

Наш оптимизам

Можда не ће бити згорега да се сјетимо неких истина из модерне колективне психологије и да их доведемо у везу с настојањима данашњег женског покрета. Прва је таква истина, да је велика важност моралних с ла у животу сваке групе људи. Узмемо ли, да се морал утврђује навикама, што их полагано скупљамо одгојем и животом, онда ми жене смијемо смионо гледати у будућност, јер имамо иза себе читаве вијекове, гдје је управо жена својом моралном снагом суперијорна над мушкарцем. Међутим не смијемо заборавити ни на другу чињеницу: у свим великим борбама, револуцијама и превратима могу се наједном расклимати, уздрмати моралне силе и може нестати добрих навика, а погазити се могу и некадањи идеали. Хоће ли према томе женски покрет да успије у борби за женска права, мора да сачува код нових жена баштињени морал, да се покрет не сруши сам у себи, ако му темељи пропадну нестајањем тих најважнијих сила. Друга је психолошка истина, да свака група људи показује интензивну сугестивност. И жене се нијесу отеле том закону. Данас није мушкарац једина запрека у женину развоју, него има ту јача сила, а то је нека душевна депресија код самих жена. Жене не вјерују довољно ни у себе ни у своје силе, а не морамо се томе ни чудити. Од малих ногу расте велик број дјевојчица у приликама, гдје је жена потиснута, слабије образована, везана само уз кућу или зарађује свој крух врло примитивним и тешким пословима служавке, раднице, тежакиње. Расту дјевојчице у друштву, гдје „женски посао" значи „мање плаћени посао“. И сада није чудо, да то дјелује тако сугестивно, те се читава таква генерација жена не може тргнути напријед, јер им се чини, да је онај поредак, што су га гледале годинама око себе, једини прави поредак у људском друштву. Таква су мишљења заразна, и појединац се једва искине из тог зачараног круга. Школа има такођер своју сугестивну моћ, а не управља је тако, да би придигла понос у дјевојчице. У школи се упознаје премало лијепих женских типова, премало радних жена и премало жена, које би дјевојчицама могле бити идеали. Иза свршене средње школе осјећамо некако с горчином у души, да су сву историју стварали мужеви, а гдјегод је се уплела по која жена, али чешће као љубавница него као културна радница. А дјевојчице не би морале понијети у живот такву слику, која као мора притиште и гуши у њима вјеру у женски рад, та било је светих, талентованих и радиних жена, само би се морали с њима упознати. Стога би био један од првих послова женског покрета, да настоји како би се жене пробудиле из тог наметнутог као хипнотичког сна и како би почеле оптимистички гледати на женски рад и тежње. Треба зато управо програмски износити све лијепо, што историја знаде

о женама. Из савременог живота у домовини и у туђини треба да жене сазнају за сваки успјех, сваки позитивни рад. То је обичај свих, феминистичких удружења у туђини. Свако ново звање за жене, сваки успјех у звању, одмах се прибиљежи, да то читају тисуће жена и у њих расте понос, вјера у успјех. Зашто да и ми не употријебимо исту методу. Не смијемо се из скромности бојати таквих похвала, јер су нам потребни свијетли примјери, да нас придигну и да сугестивно дјелују. А велика је моћ сугестије! Не чини ли нам се свима на примјер, да је „Одол“ добра вода за уста? Јесмо ли му можда упознали хемиски састав? Нијесмо, али смо већ хиљаду пута видјели написану ту ријеч и зато мислимо, да је „Одол“ бољи од осталих вода. Можда је слично и с нашим вјеровањем у мушки рад, а женски рад нам је још непозната фирма, непознатог имена, коме треба само реклама, а вриједност му је једнака. Трећа је психолошка истина, да у животу сваке скупине људи и свакога народа имају велику и страшну моћ оне силе, што заједно сачињавају потребу. Под њеном гвозденом песницом постаје могуће и оно, што се прије чинило немогућим. Потреба је на примјер за вријеме рата трансформирала све увјете људске егзистенције, она је научила људе на многе послове и научила их подносити свакакве напоре. За вријеме рата порасла је брзина авијона од 80 на 220 км. у сату, а тежина авијона смањила се испод половице. Потреба је и у покрету жена једна од најјачих сила. Она ствара и од жене оно, што се прије чинило невјероватно. Ми данас доиста видимо, да жена у борби за опстанак иде све корак по карак даље, лаћа се све нових послова, о којима прошле генерације нијесу ни сањале. Жене успијевају у новим звањима као лијечнице, фармаценткиње, професори и т. д., јер постоји у душевном животу адаптација. Човјек се прилагоди уз нове прилике, а дух је у жене пластичан и зато се она показује вриједна на разним подручјима. Не смијемо заборавити, да је и мушкарац прошао кроз велику школу адаптације, док се претворио из слободног пастира, ловца, земљорадника у чиновника, инжењера, творничког радника. Женски покрет није настао из шале него из велике социјалне потребе и ми се надамо, да ће га она штитити својом неумољивом руком. Према томе бисмо могли одредити женски покрет по прилици овако: он настаје из велике социјалне потребе, која помаже жени, да се адаптира и снађе у новим приликама; он треба да искине жену из сугерираног увјерења о инфериорности и мора да и жена одржи свјеже и живе моралне снаге, хоће ли да дође до успјеха. Велике су то задаће и траже још много тихог, ситног рада, али нам се отварају лијепи погледи у будућност. Загреб

Др. Маријана Краљ

Јохан Хајнрих Песталоци

(Успомена на стогодишњицу његове смрти)

„Све за друге, ништа за себе“ Мало је људи у прошлости, а поготову и садашњости, који су циљ свога живота гледали у преображају живота уопште. Мало је њих, који су се могли одазвати гласу са висина и уздићи изнад својих слабости до самоодрицања. Али је још мање оних, који су унапређивањем својих бољих импулса у истини заслужили благодарност,, сиромашног и напаћеног човечанства" у толикој мери, да су на њиховим надгробним и другим споменицима могле бити урезане никад ненадмашне речи: „Све за друге, ништа за себе“. Један од тако ретких људи био је Јохан Хајнрих Песталоци, оснивач народне школе у Швајцарској и васпитач човечанства, чија се успомена на стогодишњицу од смрти прославља 17. о. м. широм целога културнога света, * . * Ј. X. Песталоци желео је још од детињства, како он сам каже. „да запуши изворе невоље, у коју је падао народ око њега“. Он је желео, да нађе пут, који би и најсиромашнијег човека извукао из беде и патње и довео до извесног благостања. Тога ради изучио је био пољопривреду. Али, како је убрзо увидео, да се народу може помоћи једино ако би се оспособио, да се сам помаже, целокупна његова делатност пренета је на васпитање. Јер, „кад би само рад и зарада били потребни да усреће сиромахе, онда би се могло брзо помоћи, али то није тако. И код богатих и код сиромашних треба да је срце у реду, ако се жели да буду срећни“. Човек се услед тога мора уздићи у својој унутрашњости. Он се мора васпитавати тако, да се оспособи, да и при оскудици земаљских блага буде задовољан својим животом; „мора се васпитавати за сиромаштво“. Ако се човек не уздигне у својој унутрашњости, он „и при највећем сјају своје спољашње славе пада испод стања просјака, који се стварно духовно уздигао“. За овакво опет васпитање није довољно, ако се развија само интелектуална страна човека. Право васпитање тражи хармонично развијање свих духовних моћи, развијање на религиозно-моралној основи. Као основ сваког правог васпитања, па и свега друштвеног и државног уређења, Ј. X. Песталоци истиче породични живот. За њега је породица велика школа свих социјалних врлина. У својим списима: „Вечерњи часови једног пустањика“. Како Гертруда учи своју децу“, „Линхард и Гертруда", „Лабудова песма" и др. Ј. X. Песталоци указује на очеву кућу као на извор благослова, који у животу људском развија најплеменитије цветове религиозности и моралности. Он указује, колико добра мајка може учинити за право васпитање, и стара се да је убеди „у величину и светињу васпитачког позива". „Добра, нежна мајко“ каже он „као што си Богом постав-

љена за прву хранитељку свога детета тако си Богом постављена и за прву његову учитељицу. Твој утицај, твој целокупан утисак неописан је за развитак духа и срца твога детета". У томе убеђењу Ј. X. Песталоци уздиже из мрачне позадине у селу Боналу, које описује у своме најлепшем делу „Линхард и Гертруда" (гл. 124), мајку пуну љубави и поуздања у Бога. Он велича жену, која светлошћу свога душевног задовољства и среће осветљава своју кућу од густих и тамних облака домаћих брига. Ту идеалну жену Ј. X. Песталоци истиче као слику небескога сунца: „Читаоче, ја тражим слику о тој жени, која би ти живо лебдела пред очима.... Много је, што ћу рећи, али ја се тога бојим. Тако сунце Божје иде својим путем од јутра до мрака. Твоје око не примећује његове кораке и твоје ухо не чује његов ток. Па ипак при његовом заласку ти знаш, да ће се опет родити и дејствовати, да ће загревати земљу док не сазру њени плодови.... Та слика велике мајке, која хода изнад земље, слика је Гертруде и сваке жене, која уздиже своју кућу до светиње и заслужује небо мужу и деци“. Заиста, лакше и нежније од овога не може се представити значај племените мајке за васпитање и живот своје деце. Домаће васпитање, помоћу мајке, прво је у процесу развијања и оно оставља најдубље трагове у образовању дечјих карактера. Оно је основ и за школско и за грађанско васпитање. Јер школа Треба да се јави као помоћница и допуна породице. По Ј. X. Песталоцију школа треба да подигне васпитаника, развијањем његових унутарњих моћи, на ступањ општег образовања; да га оспособи, „да се сам помогне" и да тако доспе у боље стање него што је. Целокупна настава треба стога да даје више у моћима за образовање карактера, него за добијање знања. Исто тако и држава са своје стране мора допринети, да се створи благостање код њених грађана. Од нарочитог је интереса у том погледу учење. Ј. X. Песталоција о праву својине. Неједнакост земаљских поседа за њега је чињеница са којом се мора рачунати. Поседништво или лична својина каже он „освећено је нашим друштвеним уједињењем, а ми смо друштвено уједињени освећеним поседништвом." Какво је његово порекло нас се не тиче, али нас се тиче, како се искоришћује и како се сме искоришћавати. У том погледу најздравију основицу пружа хришћанска религија. Само изнутра, учешћем правог хришћанско-социјалног убеђења, може доћи оздрављење економске и друштвене кризе. „Очистите најпре своју унутрашњост, па ће постати чиста и ваша спољашност.“ Целокупан живот и рад Ј. X. Песталоција почива на религији. За њега је религија нешто највеће. Она једина може

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Уредништво и Администрација Кн. Михаила, 46/I Рукописе слати уреднику Крунска 71.

Уредник: ВЕРА ЈОВАНОВИЋ

Београд, 15. фебруара 1927. БРОЈ 2. ГОДИНА VIII.

Излази 1. и 15: у месецу. Годишња претплата 48 динара. Примерак 2 динара.

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Власник за А. Ж. П.: МИЛИЦА ДЕДИЈЕР