Женски покрет

Политички преглед

I. Унутрашња политика. Управни Суд верификовао је мандате изабраних обласних посланика. Према Уредби о финансирању области која је ступила на снагу 26. фебруара састале су се обласне скупштине у целој земљи и изабрале своја представништва. Обласни избори дали су оштре али добре поуке свима, који су ишли на то да цепају странке. Зближавање и консолидовање парламентарних странака, које је започела демократска странка и Спахиновци, а прихватиле и друге странке, дају повода да верујемо у лагано сређивање и кристализацију политичке сисуације. Повратак посебног радикалног клуба г. Љ. Јовановића матици представља завршну фазу у консолидовању радикалне странке, миме је владина већина постала потпуно компактна и ојачана. Стапање т. з. црногорских федералиста и Радићеваца у Народни Сељачки Клуб и покушаји њихови да се споје са Савезом Земљорадника или Демократском Заједницом представља значење тежње политичара ка природном развитку зрелог политичког живота нестанку странака које су основане на верском или племенском сепаратизму. Приласком Савезу Земљорадника чланова групе за социјалну и културну акцију и Милана Прибићевића и другова, Савез је знатно појачан. Остаје још стапање оба крила демократа па да политички живот буде нормалнији и кориснији по народ и државу. II. Спољна политика. Догађаји на крајњем Истоку изазивају кризу политике европских држава. Неповерљиво држање Америке, Јапана и Француске према пословима Енглеске и Италије у Азији и Африци; рад Италије у Бугарској, Грчкој и Мађарској са којим је Енглеска потпуно сагласна; специјалан рад Италије у Албанији стварање Талијанско-Албанске Банке и пуштање у промет златног франка у вредности швајцарског франка, (ту срећу тал. лира није доживела) изграђивање луке у Драчу и жељезнице до Тиране јасни су докази, колико је солидарност Енглеске са Мусолинијем имала одјека у Албанији све су то знаци који задају бригу владама и свима који стрепе за Мир и Слободу Народа. Оптуживање Русије за догађаје у Енглеској, Кини, Мексику, Индији итд. и готовост да с њоме прекину све дипломатске везе, Енглеска је и овога пута показала да не схвата да утицај великог рата и западних идеја чине више код азиских и афричких народа но руско

злато. Истина је, да су привржсеници III. Интернационале нашли погодан терен да развију политику која највише погађа Енглеску, једину државу, која је изашла са највећом добити. Дефинитизам расцеп између Совјета и III. Интернационале, односно унутрашњи преображај комунизма, је готова ствар и питање је кратког времена. Једна велика фаза руске револуције биће завршена и тек тада нестаће изговора за многе појаве и догађаје. Одлуком Амбасадора у Паризу, војничку контролу над разоружањем Немачке вршиће Лига Народа, од фебруара ове године. Мађарска и Бугарска дипломација, усрдно потпомогнуте Италијом, чине кораке да се ослободе међународне војничке контроле. Мала Антанта се труди, да бар осигура услове и јемство за своју безбедност. Београд.

Нат. Јовичић.

Жена правник

Пустили су је на правни факултет, јер је университетска настава по уставу слободна. Она свршава правни факултет и ступа у државну службу. Примају је, јер ни Устав ни зак. о чиновницима не праве разлику између грађанина и грађанке, држављанина и држављанке. Жена правник ради и њеним су радом у већини случајева задовољни, чак и веома задовољни. Навршује потребан стаж, излази на судиско-адвокатски испит, примају је и она га положи. По положеном судијско-адвокатском испиту жели да настави пут којим је пошла, да постане судија или адвокат. Наједаред баријера! Жена правник не може даље. Шта кочи пут, закон? Не. Примениоци закона? Да, али истина не сваки и не у оба случаја. Кад закон не кочи, да ли је оправдан поступак примениоца закона? Закон о судијама и закон о адвокатима тумачени у духу садашњег устава и зак. о чиновницима, с обзиром на доба и дух времена кад су прва а кад друга два постала, не праве разлику између српског грађанина и српске грађанке пошто су ти изрази узети уопште, а не с обзиром на пол кандидата. Али ако неки од државних органа има да примени зак. о адкокатима на жену

правника у погледу њеног постављања за адвоката, зависи једино од њега, да ли ће постојећи зак. о адвокатима тумачити у духу данашњег устава и зак. о чиновницима или не. То смо већ видели приликом ранијих постављења жена за адвокате и приликом доцнијих одбијања постављења. Међутим, кад је у питању постављење жене за судију, ту сви државни органи, бар до сад, тумаче зак. о судијама на исти начин, тражећи од закона изрично овлашћење а не недостатак забране. Овакав положај жене правника је више него несносан. Кад се већ закони не тумаче у смислу логичких закључака који се сами намећу, ми хоћемо јасноћу, прецизност у закону. Нећемо неизвесност, лутање и очекивање погоднијих и либералнијих државних органа. Хоћемо да наша права зависе од устава и државних закона а не од појединаца. Хоћемо да у почетку своје каријере знамо на шта имамо права. Хоћемо јасан закон ма и рђав по нас. Ако је и рђав наметнут нам је, нисмо на њему сарађивале. Хоћемо истину а не полтронство и заклањање. Хоћемо да нам половина грађана ове земље каже: жене, не дамо вам да будете адвокати и судије а не (као и у пројекту зак. о судијама): ми вам не бранимо да будете судије, закон није забранио, али шта ћете ако појединци буду тумачили закон у негативном смислу; чекајте доћи ће неки који ће га протумачити и у вашу корист. Политички разлози за непостављање жена за судије су измишљени баук. Под том сугестијом сипаном на жене са свих страна и сама сам тренутно била у недоумици, али је истина као и увек пробила. Са сељачким елементом, који ме би пристао да га жена брани као ни да му суди, у непосредном сам додиру и ево шта ми се десило: Принципал код кога радим имао је да отпутује баш уочи дана када је имао два претреса (по једном преступу и по једном злочину) и при поласку издао ми је налог, да скренем пажњу клиенту који одговара за преступ, као и брату клиенткиње која је у притвору због злочина, да ако немају поверења у мени узму

друге адвокате, па ми је рекао и коју господу од његових колега да препоручим. Имала сам ужасну трему не толико од претреса, који би ми били први, колико од изјаве клиента: да ме за браниоца неће. Освану и дан претреса, примам клиенте које очекујем и савладајући себе трудим се, да ми глас којим извршујем налог принципалов буде сталожен, при том одлучан и да улива поверење. Оба клиента и оптужени и брат за оптужену у притвору, као по команди, не примају предлог мога принципала већ најављују, да ме хоће за браниоца. Скиде ми се терет и неприметно дубље уданух ваздух, Моје је дубоко убеђење, да сам ја тим људима тог дана требала да судим, ти људи не би ништа имали против да им, и ако жена, судим. Ово је само један пример поред многих при којима сам се уверила, да наш главни елеменат народни неће правити питање; ког је пола адвокат или судија, који треба да га заступа и брани или да му суди, већ какви су у погледу спреме и морала, да ли му гарантују исправну примену закона или не. Према томе, нека наши законодавци, ако им је намера искрена, не презају од изричних прописа у новом закону о адвокатима и судијама: да жена може бити кад испуни законске услове адвокат или судија и нека не стварају могућност за различиту примену једног истог закона, јер та могућност руши ауторитет самог закона. Лакше се подноси неправда законом причињена, него неправда причињена схватањем примениоца закона. Прва не убија ни достојанство грађана пи веру у државу, друга обоје. Исто тако жене, које се реше да овим путем пођу, нека знају: да у свом позиву морају бити спремне и да им морал мора бити нетакнут. Само ће на тај начин оправдати свој захтев, да. им се дозволи да ступе и на ту стазу јавног живота и да је неоправдана била сметња која им је вештачки набачена да их задржи од циља. Београд.

м. м. в.

О постанку и развитку Удруге хрватских учитељица.

За бановања грофа Куен-Хедервари-а основан је био у Загребу „Госпојински клуб“, или „Дамен-клуб“, којему је била предсједница супруга банова Маргита грофица Куен-Хедервари. Разуме се, да су у тај клуб биле примане као чланови само жене високо положених личности, жене богаташа, а од учитељица запале су у тај клуб, ако се не варам, њих 4 —5. Како је тај „Дамен клуб“ био обиљежен као „мађаронск", а није имао друге сврхе, него да окупља те госпође на чај, кафу и разговор; а тек ту и тамо одржало се по које предавање, или гласбена вечер, то међу учитељицама није побудило већег занимања. Али чињеница, да он постоји, потакла је хрватску списатељицу, тада још учитељицу основних школа, Милку Погачићеву, да она окупи учитељице града Загреба у „Клуб загребачких учитељица" У тај су клуб биле примљене као чланови уз активне наставнице и све младе учитељске кандидаткиње, што је и било од велике важности, јер се из редова ових регрутирао подмладак за даљни рад и ревновање у јавном животу. Живот у том клубу био је ванредно срдачан и лијеп. Ми, тада још младе, једва смо чекале 5 сати послије подне, да се можемо окупити око старијих својих дружица и од њих чути многу лепу и корисну ријеч. Клуб је доскора имао свој тамбурашки и пјевачки збор, а као најљепша тековина клуба био је лист „Домаће Огњиште", што га је преузео од „Педагошко-књижевног Збора“. Као прилог листу издавао је клуб у бојама и

на фином картону народне орнаментеразних техника и тиме је много допринео тому, да се шира јавност заинтересује за нашу народну умјетност, јер је доскора основала гђа Злата КовачевићЛопашић своју заслужну „Петрињску женску удругу за очување народне умјетности", а коју годину касније гђа Женка Франгеш „Загребачку Женску Удругу" с истим циљем. Разне сплетке и завист учиниле су, да је власт укратила потпору за издавање тога прилога,; паче, опозвала и своју препоруку школама и тако је дошло до обуставе тога прилога, јер благајна листа није била кадра, да поднесе сама огромне трошкове за њ. Клуб је приредио низ предавања из свију грана знаности, по прилици онако, како то сада чини „Пучко свеучилиште". Предавали су први наши људи. Исто је клуб приредио и „Литерарне вечери“, на којима су читали своја дјела најбољи хрватски писци. Те су приредбе биле отмјене, али хрватске и зато је сваки пут посјет био одличан. Осим тога отворио је клуб течај за сликање и течај за руски језик, што је последње било право јунаштво за оно вријеме. - Наравно, да је тај и овакав рад побудио занимање и у вањских дружица и готово свака, кад се послом десила у Загребу, нашла је времена, да међу нама проведе које вријеме. Пригодом такових састанака пала је мисао: Како би било, да се оснује једно оваково друштво за читаву Хрватску, које би окупило све учитељице на обрану њихових права, која су баш у оно вријеме била од другова оспоравана, а и на овако лијеп и родољубан рад, какви проводи Клуб? Та је мисао постала стварна, кад је

године 1904. Клуб престао и започела своје дјеловање Удруга хрватских учитељица, коју је до године 1915. водила Милка Погачићева, послије ње Марија Магдићева до 1923. а од тада до данас Фрањка Матасовићева. Задаћа је Удруге била: бранити права учитељица, али и јавно радити на подизању народне просвјете. Рад није био лаган. Већ се клуб имао борити против разних ометања, а Удруга још више. Чим је она развијала јачи, интензивнији рад, тим. је наилазила иа више запрека. Сви, који смо у њој радили, осјећали смо да има нека тамна, ружна сила, која сс упиње, да нам утамни и пресјече пут. Сав рад Удруге развијао сс у знаку борбе. Једва се пребродило на једној страни, већ се ваљало борити на другој. Многи и многи био би смалаксао и напустио борбу, па препустио све својој судбини. И баш те вјечне борбе, та вјечна ометања поштеног и несебичног рада, чини заслуге Удруге већима, а издржљивост замјерном. Чланови Удруге много су за великих школских празника путовали страним свјетом. Путовали су себи за одмор, али и зато, да из страног, великог свијета донесу нових мисли, нових побуда за рад. Јасно је, да нису пропустили разгледати и проучити све, што је у вези с оним, што им је по звању и срцу најближе, а то су дјеца. И тако смо се нашли пред огромним радом. што га је провео велики свијет на добро дјеце и народа свога. Социјални се рад размахао Европом и пред тим радом ми, чланови Удруге нисмо могли затворити очи, а ни срца. Започело је проучавање прилика, у којима живу наша дјеца у градовима и на селу. Прибиље-

жена су сва опажања и о њима се расправљало пригодом свакодневних састанака. И на темељу пребраних података, те исцрпивих расправа, израдила је Милка Погачићева поднесак на тадање власти, у којему је изнијето мишљење и предлози, како би се код нас у Хрватској имала удесити заштита дјеце и привести у живот оне установе, које та заштита тражи. Било је то концем године 1907. Власти су повјериле цијели покрет у корист сиротне дјеце нашем друштву, које већ у вељачи 1908 оснива посебан одсјек и за нашу дјецу“, у кој су биле позване и мајке, те тако Удруга започима свој добро промишљени рад, у чврстој нади, да ће ју све, што добро, племенито и поштено мисли пуна срца помоћи. Међутим, баш поводом тога рада, започела је нова хајка на Удругу. Размахала се у толикој и таковој мјери, да су и они, који су знали жилавост и отпорност Удруге, двојили, хоће ли, неће ли издржати: Све је то било, а да нитко није право казао —зашто? Нагађало се ово, оно, неки тврдили паче и упирали прстом у становите особе, али ипак није се могла ухватити права нит и тако је Удруга и опет била упућена на борбу незнаним непријатељем, којему сам ја онда, а и данас дајем име: завист и поквареност. Оружје је наше било: шутња, поштен, жилави несебичан рад. Удруга нити се уздрмала у својој срчики, нити је срушила бура, која је бијеснила над њезиним опстанком, јер њезине су раднице знале: да раде за једну велику и родољубиву ствар. План је био израђен овако; 1.) Пропаганда за заштиту ђеце. 2.) Оснивање установа за добро сиротне, остављене,

Страна 2.

,ЖЕКСКИ ПОКРЕТ“

Број 3.

Ширите круг претплатни а.