Женски покрет

запуштене, бољешљиве и болесне дјеце. 3.) Издавање приручне библиотеке за заштиту дјеце. Пропаганда вршила се путем листа „Домаће Огњиште", који је за вријеме рата обуставио излажење, новинама, састанцима и предавањима. Хрватски је народ дивно схватио наше настојање, као и све хрватско учитељство и дао нам потребна средства за провађање наших основа. (Прилози дјечјег дана и благдана, одржганих сваке године.) Друга тачка програма имала се провести овако: а.) Дечја опоравилишта на мору, у горама и једна дечја болница. (Прве колоније дјеце полазе већ 1. српња 1908. на опоравак. б. Оснивање дјечјих домова у Загребу, Сушаку, Осјеку, Вараждину, Бјеловару, Карловцу, Митровици и Земуну. в. Оснивање дома за кљасту децу. д.) За дјецу, која не подносе заводски одгој и траже одгој у обитељи. г. За женску дјецу, која су у погибељи и након свршене основне школе препуштена улици, основати изван града у љепом крају, домаћинске и господарске школе. д. Увести прехрану дјеце у пасивним крајевима. ђ.) Увести прехрану, снабдјети дјецу одијелом, обућом и цијелим школским прибором у оним крајевима, гдје су хрватске школе угрожене јулијанским (мађарским) школама. е. Провађати све оно, што није у првом часу предвиђено, али ће пракса течајем година показати да је потребно. Од овога је приведен у живот Дјечи Дан у Загребу и на Сушаку, а сад се помало (ради помањкања средстава) приводи у живот „Домаћинска и госпо-

дарска школа“ на друштвеном добру Пушца, на којем ће уз ту школу основати и „Станица за савјетовање мајки и његу дојенчади" те стално „Дјечје опоравилиште" за ону дјецу, која требају горски знак. Да се није могло проследити оним темпом који је запажен првих година, крив је светски рат и опадање интереса наше јавности за заштиту деце. Можда је то опадање интереса и оправдано, јер упркос многих друштава, која су основана прије, за време и после рата готово с истим циљем, који је имало наше и за које наша јавност приноси велике материјалне жртве, јер сва та друштва живе од милодара као и ми, има у нас безброј незаштићене деце, препуштене улици има безброј сиротих матера, које не могу наћи заклона ни за дете, ни за се; има безброј младих живота, особито женских, који душевно и телесно страдају јер се није нашла добра рука, да их за времена склони и заштити: материјалне жртве, што их јавност приноси, превише су поцепане, па и ако су велике, не види се готово нигде, да оне одбацују ону добит, која се правом очекивала. И тако сва та друштва уместо, да једно друго употпуњују, могли бисмо рећи, једно другом конкуришу, а у социјалном раду конкуренција не доноси ни напретка ни успеха. Како раде и како су удешени наши заводи, како они спремају децу за живот, о томе други пут. Загреб.

Јулка Патриарх.

Ка здравом нараштају

Законом је забрањена трговина белим робљем. Сваки члан данашњег друштва револтирао би се када би друкчије било. А није ли зар проституција једна врста трговине белим робљем, законом дозвољена. Па ипак је мали број оних у данашњем друштву који се против ове недоследности буне. Можда је то зато што је врло вешто сва човекова беда прикривена једним законом, а све под лажном фирмом спречавања ширења полних болести: прописана су правила за сузбијање венеричних обољења, правила којима се у ствари регулише проституција. Највеће ругло данашњег друштва добија законску форму; легло највећег неморала, легло највеће народне беде сматра се као принудно зло и законом се дозвољава. Овај закон и не обраћа пажњу иа моралну страну целог питања. Зар не, врло похвално за двадесети век. Не заборавимо да су овај закон писали људи. Зато он и има за циљ да здравствено заштити човека, а жену ни толико, већ је спушта до блата. Уводи се санитетски надзор како би се спречило ширење полних болести. Ево, видите, у чему се састоји тај надзор. Проститутка, бедно створење, у најчешћим случајевима жртва друштва, једино она подлежи овоме санитетском надзору. Она се мора јављати једанпут или двапут недељно на лекарски преглед. Да ли се она може инфицирати од једног до другог прегледа и колико особа она може заразити у том међувремену, о томе закон није водио рачуна. Па чак и да се санитетска контрола свакодневно обавља (што је немогуће) ипак би инфекције биле неизбежне, јер се само проститутка прегледа. Њени не тако ретко заражени посетиоци законодавцу нису изгледали опасни по здравље друштва. Колико мало логике! Као што видимо под лажном формом и хигијенским називом прикривају се неморалне радње, прикрива се нешто што је сасвим блиско злочинству. Толико о санитетском надзору и добрим намерама законодаваца. Познато је да је проузроковач највећих породичних несрећа била и јесте проституција. У заштиту породице, те

најважније друштвене јединке, тражимо боље законе. Ми смо против тога да се проституција законом регулише; ми тражимо да се она законом спреми. Закон мора да пропише строге казне за сваку врсту блуда ма под којим обликом она била. При доношењу новог закона требало би водити рачуна о неколиким чињеницама. Жене се одају проституцији било зато што се налазе у ужасној материјалној беди, а друштво им други начин зараде не омогућава, било зато што су оне саме или морално дефектне или душевно ненормалне. У првом случају друштво је дужно да омогући свакоме поштен рад и зараду. Што Се тиче другог случаја, боравак у заводима за поправку учинио био своје и оспособио би многе за нормалан и частан живот. А душевно ненормалним место је у душевним болницама. Законима се може много да учини за решење овога тако важног проблема. Али не све. На нама морално свеснима лежи дужност да путем васпитања моралмо несвесних лечимо ово друштвено зло. Дужни смо да појединца васпитавамо и сексуално: на супрот сексуалном задовољавању ван брака треба поставити сексуално уздржавање. Ово уздржавање Није ни у ком случају штетно. Чуће се можда по који пут чак и из лекарских уста обратна тврдња. Али она не одговара физиолошкој истини. Ми жене, у првом реду, позване смо да радимо на стварању нове узвишеније етике уопште па и у питању сексуалног живота. Друштво мора обезбедити здраву породицу, здраве нараштаје. Да то постигне мора спречити сваки сексуални однос сем брачнога. Само здрав брак обезбедиће и здраве нараштаје. Рано склапање бракова један је од неопходних услова за успех. То су путеви којима друштво мора да пође при решавању овог проблема. Београд

Др. Нешковић-Вучетић.

Жене у Данској

Данска списатељица Олга Егерс провела је неколико дана, на своме путу за Цариград, у нашој средини. Г-ђа Егерс обишла је све наше женске установе и о њима се веома похвално изразила. Г-ђа Егерс провела је добар део свога времена у кругу наших феминискиња, у Женском Клубу. Љубазно се одазвала молби нашег уредника и у подужем разговору изложила положај жене у Данској. Та мала земља, опкољена са свих страна морем, тамо горе, на северу, изнад Немачке, изједначила је све своје грађане у политичком и у грађанском смислу још 1916. године. Данске жене уживају већ пуних 11 година сва политичка права. Жене су подељене по разним постојећим политичким партијама, али се сад живо ради на организовању женске партије. Највише жена има у социјалдемократској партији, која је једна од највећих партија у Данској, Социјал-демократе биле су на влади 2 и по године; у њиховом кабинету министар просвете била је жена, Нина Банг. Нина Банг показала се врло енергична и одлучан администратор. У Министарству Просвете, пре њеног доласка за министра, било је 7 шефова који су били у сталној међусобној расправи и тако отежавали рад. Први гест ове жене био је да васпостави ред у свом министарству. Она смењује свих 7 шефова, а поставља само једног. „Од тога часа нестало јс расправа, и све је почело на боље“ вели г-ђа Егерс. Пре два месеца када је социјалистички кабинет пао због питања беспослице, и Нина Банг је престала бити министар. Данас је на управи Данске конзервативна партија, крајња супротност бивше владајуће странке. У Данском парламенту има око 20 жена посланика. У Данској жене имају права на све струке и на све положаје. Поред адвоката, лекара, инжињера има жена и теолога, али нема још жена свештеника. И на томе питању се живо ради. То је сретна земља која не зна за неписменост. Код њих основна настава траје 8 година. Свако дете мора у школи да проведе од 6—14. године. Настава је обавезна. Сваки родитељ дужан је да своје дете да у школу. Не учинили то,

строго се кажњава. У тим школама учи се немачки и енглески језик. Тако, данас у Данској сваки човек је упознат са два светска језика поред свог матерњег. Осим ових основних школа, постоје средње школе као припрема за Универзитет, разне стручне и пољопривредне школе и нарочите школе за сељаке. „Неки су против тих специјалних школа за сељаке и сељанке, прича г-ђа Егерс јер, веле, да сељаци који се враћају у своја села натраг и сувише су надути." Кад је реч већ о разним школама, интересантно је поменути и школу за служавке, коју је створила Марија Крестенцен, народни посланик. Марија Крестенцен била је сирота девојка, служавка. Она се сама образовала и данас јој у Данској сви скидају капу како каже данска списатељица. Марија Крестенцен образује школу за служавке, у којој оне добију темељно, домаће образовање, скупља новац и подиже велелепан Дом за служавке. Из тог дома служавке се узимају под уговором са врло великим платама. Оне имају права на 2—3 излаза преко недеље. Ако газда с њима лепо не поступа, оне се враћају у свој дом. Заслугом Марије Крестенцен створен је и закон о заштити служавке. По томе закону, служавке морају имати своје засебне собе са довољном кубатуром, са огревом, са дрвеним подом итд. Поред свих тих просветних установа, Херман Јензен, дански писац, инспектор школа, труди се да уведе такозване слободне школе у којима би се говорило по цео дан о једном питању, јер се, тако верују, само на тај начин деца могу задубити и темељно размишљати о постављеном питању; да се ботаника учи у пољу, у природи и т. д. Слушајући ту Данкињу која са толико одушевљења говори о овим новим школама, које много више интересују њену ћерчицу, ја сам мислила на велики број наших неписмених, на наше скучене школе без довољно клупа, а да не говорим о кабинетима и другим неопходним училима, и у души признала сам, да наша деца доста и знају под каквим условима живе и уче. У тој земљи, где се не зна за неписменост, обраћа се велика пажња и на хигијену. Постоје инспектори школа, постоје инспектори фабрика, инспектори народног здравља, који бдију над чистоћом по продавницама, хлебарницама итд. Многе су жене такви разни инспектори. У Данској је проституција законом укинута. „Проституције нема вели г-ђа Егерс, али има још уличних девојака које се проституишу. Закон тражи једино да, кад се наиђе на болесно лице на томе путу, да се оно достави власти да би се упутило у болницу на лечење. Интересантна је још акција Тит Јензенове, еугеника, која јавно пропагира ограничење рађања, у својим предавањима, по целој земљи. Она је отворила нарочити биро који даје савете о превентивним средствима за ограничење рађања. Заблагодарисмо нашој љубазној гошћи на датим нам подацима, и опростисмо се с њом желећи јој срећан пут. Београд.

В. Ј.

Појам мати

Да ли бисте рећи, шта је мати?... Згледате се!... Да, заиста чудновато питање!... И ко не би знао, шта је мати?!... Ко не би умео рећи, да је то оно слатко биће, које нам је живот дало, које нас је носило под срцем и, не видећи нас, осећало нас и стварало себи најсавршенију и најлепшу слику о нама: како ми треба да изгледамо и какви да будемо; оно мило биће, које се је осетило најсрећнијим створом, кад нас је угледало иза болова што смо их њему причинили баш ми; које нам је нелагодан осећај на овом свету, изазван осорношћу околног зрака и жестином тренутне глади, с чежњом ублажило, згрејавши нас и нахранивши нас; које је над нама бдило и дању и ноћу, док не ојачасмо, поричући само себе; које нас је облевало сузама и купало дубљином своје зенице: које нас је носило и носи целог свога века у своме срцу и које за нас брине још и у последњем атому своје свести?!... Ко не би умео рећи, да је то оно узвишено биће, које нас је учило првом одсјају животном које нам је у уши унело први звук говорни, у очи прву слику овог света, у свест прву представу лепог и доброг у том свету; које нас је прво повело за руку; које нас је прво упутило, кога да љубимо, рекавши нам, шта је Бог, шта је отац, шта је отаџбина, шта је српство, шта је човечанство?!... Ко нс би умео рећи, да је то оно божанствено биће, које нас је научило, шта је дете матери и шта мати детету; од којег бића ми знамо: да у односу детета и матере лежи појам Божанства!?... Да, да, ви знате то!... То је мати!... Београд.

Д-р Никола Вучетић.

Бпој 3.

.ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3.

Прилажите за фонд листа.