Женски покрет

ПУТ и ЦИЉ

Два страшна балканска рата и још страшнији светски рат нису решили балкански проблем, и ако се већ давно зна начин, на који би се најбоље решила сва питања, која су до сада раздвајала балканске народе и направила их лаким пленом империалистичких тежња европских великих сила. Год. 1912., по остварењу „Балканског Савеза", демократска Европа је била уверена да је то почетак краја несређених прилика на Балкану. Сматрало се да је тим савезом остварена најмоћнија брана продирању империалистичких тежња, нарочито аустро-угарских и италијанских жеља за продирање на Балкан. Изгледало је да „интересна сфера“ Балкан, прелази дефинитивно под уплив оних, које је сама природа зато позвала. У правим демократским списима се одушевљено слабила „седма велика сила“, остварљива веза балканских држава, која је рођена у крви и стога је нераздружљива. Аустриске дипломате су тада за увек престале да сањају свој сан о походу иа Солун. Економски процват Балкана, под моћном заштитом војне конвенције и царинске уније балканских држава, био је пророкован за најсигурнију подлогу мирног живота у Европи. Развој догађаја је пошао другим путем, јер још није био дозрео моменат за остварење идеје, која би донела мир не само Балкану, већ и целоме свету. У почетку првог балканског рата антузиасти су видели у своме духу само фасаду, моћне политичке и економске тековине на Балкану, али нису прозреле да унутрашње прилике на Балкану нису биле довољно моћне да поносно носе ту фасаду. Спорови иза границе и интриге великих сила подкопале су Балкански Савез. Начело „Балкан Балканским Народима" изменио се у међусобну борбу за надмоћност, и тако су се отворила широм врата другом балканском рату и светском рату. То је била сила, против духа правога демократизма, јер балканске народе стварно нико није питао, какво решење они желе. Али, да је се тада извршио и најлибералнији плебисцит, изход вероватно да не би био другојачи но што је био. Балкански народи су тек поћели осећати прве, још недозреле плодове националне и државне слободе, и мала група политичара је лако могла да убеди народ, да је најбоље решење оно, које траже интереси младе балканске буржоазије. То је решење и било историска нужност, и неопходна етапа, која доводи до дефинитивног решења. Балкански рат и светски рат су остварили услове, који нам знатно приближавају циљ велике Југославије. До извесне мере револуционарне политичке и економске промене у повојном животу свих народа нису могле остати без последица ни за Балкан. Све балканске државе су на путу да дефинитивно одстране остатке некадањега феудалнога господарства: аграрно питање, то најтеже питање на Балкану, иде полако таквом решењу, које ће онемогу-

ћити искоришћавање земље за ренту без рада, а грађење жељезнице ће омогућити развитак индустрије. Као нужна последица тог економског развитка биће напредовање цивилизације и културе, која ће ширити људима видик и умити их самосталном размишљању. Тако ће се полако остварити на Балкану оне атмосфера, која је неопходна потребна да би се развила и оснажила идеја правог демократизма. Ојачање демократизма у свима балканским Државама биће најсигурније база за нов Балкански Савез, чија ће снага у удахнути прави живот девизи „Балкан балканским народима.“ А жене балканских држава? Њима такође не остаје ништа друго, до да и саме ступе у борбу за демократизацију политичког и економског живота, али прво морају себи извојевати право гласа. На тај начин ће тек моћи да прокрче пут и да почну радити на остварењу онога, што је тако лепо рекла Милева Петровић у своме чланку „Жене свију народа уједините се“. Она је храбро показала нашим женама циљ, али је по моме мишљењу саветовала погрешно средство: ни Народни Женски Савез, ни Црвени Крст, нити ма која друга организација или институција (довољно јасно смо видели пасивност Лиге Народа, ту најпозванију институцију, у нашем спору са Италијом), ни једна институција неће донети жељени успех, и ако би њихова манифестација била величанствена и искрена. Дубоко сам уверена, да ће само најшире масе целога Балкана моћи остварити трајан мир и успоставити нераздружљиву његову политичку и економску солидарност. Дакле, политичка зрелост и политичка моћ најширег слоја народа надахнутог демократизмом биће пут ка циљу. Љубљана

Алојзија Штеби.

Успех феминискиња у Индији

Г-ђа Мутулакшми Амал, лекар, наименована је за члана Правног Савета. Присуство жене у том Савету донеће многе користи жени и детету при дискусијама о васпитању и заштити деце. Г-ђа Сримати Анасуја Сарабхал изабрана је за председника Синдиката текстилних радника. И ако је раднички синдикални покрет једна новина у Индији, ипак је госпођа Зарабхал на том пољу постигла велике успехе успехе. Од 1. јануара 1927. одобрено је удовицама да могу ступити у други брак, а њиховој деци даје се право наслеђа,

према новом закону Maharadzeh-е de Bharatpur. Добротвори Женског Покрета

Г-ђе Мила Симићка и Зорка Гођевац уписале се за чланове добротворе Женског Покрета са улогом од 1000 дин. Управа Покрета топло им благодари.

Заједничко школовање женске и мушке деце у средњој школи.

Старо је и преживело схватање да децу у средњој школи треба подвајати према полу, засебно школовати женску децу од мушке деце, Пре ратова а и поспе тога отваране су посебне средње школе за женску децу, и сад већ имамо, на пример у Београду три потпуне женске гимназије, по једну у Нишу, Скопљу, Крагујевцу, Новом Саду и т.д. Што је значајно, и у новом пројекту Закона о средњим школама, који је поднет Нар. Скупштини, предвиђају се опет посебне женске гимназије. За такво поступање озбиљан се разлог не може изнети, једино се може правдати каквим конзернативним разлозима: такво је доказивање без научног основа и стоји у супротности са нашим искуством које смо стекли код наших мешовитих гимназија. И да се не позивамо на просвећене Сједињене Северне Америчке Државе, где је коедукција показала одличне резултате, довољно је да укажемо на наше мешовите средње школе по унутрашњости земље, где је принцип коедукације самим приликама већ одавно, нарочито у Србији, изведен. Поред свега такога лепога искуства о мешовитој гимназији, ипак се задржавају и у будућности засебне женске гимназије, што значи да их меродавни чиниоци сматрају за потребне и оправдане. Стога ће овим редовима и бити задатак да покажу јасно заблуду за васпостављање посебних школа за женску децу. Доказаћемо потребност заједничког школовања мушке и женске деце. Да видимо разлоге које су углавном износили противници коедукације. У Америци су противници у своје време износили да ће Сједињене Државе полагано изумрети, јер ће заједничким школовањем и васпитањем дечаци и девојке постати „ бесполни". Свакодневна мешавина и непрестано дружење женске и мушке деце угушиће нагон и тежњу за ступањем у брак, и да ће на такав начин бити омладина упућена на целибат, што значи да ће њихова нација полагано изумрети... Као што се види одмах, овај је разлог јако неозбиљан и једновремено смешан... Противници су се даље позивали на саме психолошке диференције женскиња и мушкараца: различност природе, њихове различне потребе, наклоности и расположења, истичући нарочито факат различит темпо развића оба пола. Све ове различитости указују по њихову мишљењу да оба пода треба одвојено школовати, да би се тачно одговорило њиховој различној психичкој својствености. По мишљењу ових противника сама природа казује нам пут којим треба ићи у решавању школовања женске деце. Затим противници истичу још један разлог против коедукације, наиме да постоји опасност за морал. Они наводе на пример да још у забавиштима и основној школи оспољавају се често непри-

јатне ствари, па да би се те незгоде још више појачале у старијим годинама. Све ове приговоре лако је побити. Пре свега противу њихова приговора да ће деца постати „бесполна", врло је лако показати самим примером што су деца, која су прошла кроз мешовиту школу остала на свом месту у погледу сексуалности. Толике мешовите средње школе у Сједињеним Сев. Америчким Државама а и наше гимназије по паланкама, које нису од јуче, показују несумњиво да је приговор о бесполности једна, просто да кажемо, бесмислица, на коју не би требало ни реагирати. Напротив, заједничко школовање оба пола доноси велике користи за обе стране. Оба се пола необично допуњују: недостаци једнога пола допуњују се одлично врлинама другога пола, чиме се уклања једностраност оба пола а све у корист друштвене заједнице. Претераној сентименталности и уопште финој емоционалности женскога пола противстаје рапава и крута масивност мушкога пола у заједничком школовању ове две противности приближују се и нивелишу у корист обе стране. У саобраћају заједничке врлине потенцирају се, а заједничке слабости потискују се и уништавају. Заједничко васпитање даје јединствену прилику за развијање частољубља код обе стране: и једна и друга страна свим силама теже да не буду уништене било успехом у настави, било самим понашањем. Лепа и невина утакмица налазе погодног терена за развијање обостраних потребних способности. Напредак у настави и васпитању омогућен је фактом, што дечак и младић не допуштају ни по коју цену унижење пред њиховим другарицама и обрнуто, па зато избегавају све оно што ће их довести до непријатности. Ово најбоље знају наставници који су радили или раде у мешовитим школама, а такође такви наставници осећају огромну разлику у понашању и успеху код ученика кад дођу да раде у чисто мушким или код ученица у чисто женским школама. Немајући ту благотворну контролу супротног пола, свака је страна разрешена критике и често се могу опазити у чисто хомогеним школама појаве које се не могу никако или се сасвим ретко могу одиграти у мешовитим школама. Даља корист од заједничког школовања јесте та, што оба пола долазе до тачнијег сазнања своје психологије. Ово сазнање доводи до свести да се ниједна полна страна не прецењује, нити пак потцењује. Мушкарац, који је гледао по неке своје другарице како решавају лако и брзо математичке тешке и компликоване задатке, мучно да ће доцније у животу као одрастао човек безобзирно потцењивати цео женски пол: такав неће извесно имати куражи пред својом савешћу елиминирати половину човечанства и безразложно увек истицати само

Уредништво и Администрација Кн. Михаила, 45/1 Рукописе слати уреднику Крунска 71.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Уредник: ВЕРА ЈОВАНОВИЋ

Београд, 15. априла 1927. БРОЈ 6. - ГОДИНА VIII.

Власник за А. Ж. П.; МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1. и 15: у месецу. Годишња претплата 48 динара. Примерак 2 динара.