Женски покрет

мушку страну кад се већ лично уверио о психичкој страни женскиња. Сазнање о томе ученик и ученица у заједничком школовању стичу врло рано, без потребе да доцније тек изучавају као одрасти. Мушкарац ће рано почети тачно појимати да женскиње нису само зато створене да буду само објекти епикурејства и обратно, него да су истовремено и зато да узимају обе стране учешћа у подизању културе. Јер, само већим избором и већом селекцијом способних и талентованих омогућава се бржи и јачи прогрес науке и цивилизације. Што се пак тиче да је коедукација у противности са психологијом, може се ово рећи. Не поричемо разлику психичку која постоји између оба пола, нити сме ово озбиљан мислилац да превиди; али исто тако не сме да се изгубе из вида ни многе једнакости које постоје код оба пола и које баш чине суштину човекова бића (женскога и мушкога). Управо ове једнакости и јесу оно што чини базис сваке наше личности: представе, осећања и воља, а то је баш оно што чини суштину душевног живота. Сва је разлика, уколико постоји између оба пола, у интензитету ових психичких функција. Ну ове разлике код ових психичких функција постоје и код једног истог пола, јер ту разликујемо разне индивидуалне особине. Та различност и чини да се помишља на организовање школа према даровитости деце једног истог пола. Кад ми ученике с различним способностима стављамо у једну собу, по чему сад треба женску децу издвајати у засебне школе? — И даровита и слободоумна мушка деца иду сви у једну исту школу и марширају колективно сва по једном истом плану и програму, не прави се око тога проблем, изузев што су Немци учинили у овом правцу извесне потезе (Манхајмска система дели ученике према даровитости у три групе). Кад се већ прелази преко психичких диференција код мушкараца, исто се тако по логици ствари мора поступити кад су у питању женска деца. Колико на пример мушке деце није за математику, па ипак је уче заједно са даровитом децом, а женској деци, која су даровита за математику, не дати да уче тај њима лак предмет с мушкарцима њихове или ниже способности... Ако темпо телесног и душевног развића код девојака иде за прво време брже него код дечака, али је исто тако психички факат да код девојака наступа једно време душевно мртвило, док тада дечаци крећу напред брже: овде се ове диференције унеколико изравњају. Није озбиљан ни приговор да заједничко школовање доводи у питање морал. Ако је опасност за морал кад су оба пола у непосредној близини, питамо: је ли опасност отклоњена тиме, што су девојке одвојене у засебне, женске школе? Зар се тиме баш не изазива још већа тежња ка блискости женском, респ. мушком полу? Питамо даље: може ли се за њих тајна живота, коју бисмо хтели неким ма и привременим велом да скријемо, може ли се та истина која се налази у самој њиховој природи одгурнути од њихове свести засебним женским школама? Угушивање урођенога инстинкта најзад није ни потребно, нити корисно... Већа радозналост и ретко састајање оба пола евоцира баш јачи рад фантазије и јачу тежњу ка декаденцији, него кад су оба пола у свакодневном додиру, где управо право сазнавање реалног бића тушира полет фантазији младих духова... Зар сс може, дакле, потрти психички факат да сталан надражај на нашу душу губи током времена од своје емоционалности? Зар има више дражи оно што је свакидање и обично постало, или оно што је ретко дато нашој души? Ако школа треба да гледа у породичном васпитању свој идеал у ходегетич-

ком смислу, и ако она треба да буде продужетак породичног васпитања, онда је сасвим на свом месту да дечаци, младићи и девојке треба да проводе школско доба у заједници, као што су и у породици оба пола заједно. Заједнички рад мушкараца и женскиња у сти захтева неминовно и заједничко учење под једним кровом... Али је веома интересантан факат да код нас женске школе имају истоветни наставни план и програм с мушким гимназијама, па при свем том чини се одвајање. У схватању наставног градива нисмо, дакле, направили разлику, и ово је сасвим на свом месту и представља прогрес. Али само не представља прогрес одржање засебних, женских школа, јер смо видели да ни наука, ни наше обично искуство не стоје ни у каквој противности с принципом коедукације. Неки прикривени и старовремски појмови још одржавају ове засебне женске школе, и збиља човек мора да зажали што донекле идемо потпуно напредно, па наједанпут безразложно стајемо и ударамо погрешним правцем. Још једна чињеница нагони нас на прихватање коедукације! Императивно мора се коедукација што пре извести и по главним центрима, онако исто као што је учињено по паланкама много раније у некадањој Србији. Зна се већ да је већи прилив женскиња у професорски ред, па ће онда лакше бити и наставницама да раде у овако мешовитим школама, него да раде у чисто мушким школама. Једновремено лакше ће бити учинити распоред професора према стручности. Стога је желети да меродавни чиниоци узму ово питање озбиљно у решење, те да се од нове школске године изврши коедукација. Београд.

проф. Драгољуб Бранковић.

Политички преглед

Спољна политика

Односи између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Италије толико су се у последње време компликовали, да треба врло много напора и узајамне добре воље и способности да се они поправе. Данашња влада Италије, фашистичка Италија, са толико је бруталности сваки наш узајамни однос расправљала, или покушавала да расправи, да је нама потребно врло много самосавлађивања, па да се створе колико толико коректни и сношљиви односи. Фашистичка Италија сматрала је и сматра, да за сваку своју спољну и унутрашњу недаћу коју јој наметну другарице велике силе или унутрашња диктатура која иде до абнормалности, треба да одговарамо ми и да платимо цех ми. Данашња Италија има сувише простране амбиције. Хтела би велике политичке успехе и споља и унутра; успехе који не одговарају њеној снази. Споља је недовољно јака да има колонијалне успехе. Унутра наилази на један у основи свестан и деценијама у слободи васпитаван народ да би му се могла наметнути гвоздена воља и енергија једног јединог и егзалтираног човека. Деценијама створене слободњачке традиције не могу се од једном, а можда и никако, стрпати у несавремене калупе ничије егзалтације па ма колико она била и нагомилана. Политички успеси споља и колоније не стичу се лако ни оружјем, а још мање језиком. Па шта онда? Да се покуша неки резултат на несложном Балкану. Али се на Балкану не налази само Ахмед бег који јасно и не зна шта је држава, јер му је други ствара. На Балкану има и других, и држава које се стварају. кроз столећа и кроз крваве борбе, а с њима је мало теже изићи на крај.

На Балкану се налази и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца која има снаге и способности да се успешно брани и да сузбије жељу оних који хоће да им она буде плен. Покушај данашње Италије да закорачи на Балкан не изгледа да ће бити тако лак и без последица. И Италија ће свакако добро одмерити свој корак пре него што закорачи. Жеља нашег народа, Срба, Хрвата и Словенаца, није та, да буде у непријатељству и рђавим односима са Италијом, и с тога разлога радо прима непосредно преговарање са Италијом ради ликвидирања компликованих односа. Такви преговори су у изгледу, и они ће успети, и треба да успеју, ако не буде претераности са друге стране, а наша Краљевина је последњих недеља доказала да не мисли да чини никакве претераности. Догађаји у Кини добијају све живље обележје. Успеси кинеских националиста су све знатнији. Узнемиреност у Енглеској због тих успеха све већа. Активност руских трупа према кинеској граници све живља. На помолу су још важнији догађаји на том делу света, који могу довести до отвореног рата не само између Кине и Енглеске него и између Русије и Енглеске. Такви изгледи и могли су довести до одлуке и решености Енглеске да Балкан и Турску метне у сферу утицаја Италије. Пакт о пријатељству између Италије и Мађарске нема великог значаја нити може да има неке веће последице. За сада је само један документ више којих је већ препуна торба Друштва Народа.

Унутрашња политика.

Затишје које привидно влада у нашој унутрашњој политици пуно је скривених акција. У покрету су све политичке и партијске снаге. Влада (или пре један њен део) изгледа да је решена да брани до краја своје позиције. Мора се признати да је Г. Узуновић до сада, кроз пуну годину дана, вешто бранио своје позиције, и мора се жалити, што је Г. Узуновић главне своје снаге морао кроз целу годину да троши на одржавање тих позиција и на одбијање навала на његову владу. На владу Г. Узуновића наваљивали су сви: и значајни политички људи, и целе партије, и фракције радикалне странке. Еластичност Г. Узуновића била је велика, а конзеквентност каткад и занемарена. Малер Г. Узуновића био је: да има увек да брани некога. Сад има да брани Г. Максимовића од напада Демократске Заједнице, а донекле и од напада „Пашићеваца". Да ли ће сада у одбрани Г. Максимовића бити срећне руке? Или ће можда под навалом напада обојица поклекнути? Ако је судбина сваке владе Г. Узуновића да се само брани од навале и напада, и да сву своју снагу у томе троши и занемарује рад на привредној санацији и политичкој и правној стабилизацији земље, онда је боље да буде што пре замењена, и тај моменат изгледа није далек.

Значај домаћег рада

Из историјских испитивања знамо да је жена била та која је почела обделавати земљу. За време номадског живота, док се човек бавио ловом, ратом, жена је, пратећи га са децом на његовом путовању, готовила храну. Поред меса, људи су се и тада хранили разним корењем. биљем, плодовима. То биље купиле су жене и приправљале за храну. Оне су га преносиле с једног места на друго. И то су, можда, први покушаји обрађивања земље. Временом се земљорадња развила у толикој мери да је запослила и човека и жену. До XI, века све човечје потребе израђиване су у кући. На ткању и шивењу одела и рубља, на припремању зимнице, на кувању сапуна, на прављењу свећа,

радила је од увек жена и задовољавала потребе своје породице. У XI. веку почиње размена добаре по вашарима. Доцније се развијају занати, а рад жена на занатској производњи постаје све мањи. Занати прелазе у руке људи. Проналазак машина и развијање индустрије ствара велики преокрет у целокупној привреди. Индустриски производи улазе у кућу. Као јефтинији они потискују домаћу производњу. И жене имају све мање рачуна да преду, ткају, плету, праве свеће и т. д. Такав преокрет ствара на једној страни потребу за радном снагом, а на другој страни појављује се незапослена радна снага. Стога жене излазе из својих домова, јер у њима ће налазе довољно средстава за подмирење потреба, и улазе у разне занатлиске, трговачке и индустриске радионице. Жене су врло радо примане у фабрике и остала предузећа, јер су биле јефтинија радна снага која се ванредно дала искоришћавати. Према раду можеемо све жене поделити у три групе: I. Жене домаћице, чија се делатност ограничава иа кућу. II. Жене које се поред домаћег рада баве земљорадњом, занатом, трговином и т. д. III. Жене које имају свој позив, а слободно време употребљавају на вођење или надзор домаћинства. Све жене, из све три групе, имају врло великог утицаја на производњу, на потрошњу, на целокупну привреду. Домаћице се брину за набавку намирница, за справљање хране, за шивење одела, за одржавање чистоће, за хигијенски стан, једном речју, за све што је једној кући потребно. Кроз њихове руке прође нешто око 60—80 % од целокупне производње. Из овог се јасно види да жене, које управљају домаћим газдинством, учествују својим радом не само у породици, него, у целокупној народној привреди. Својим избором, жене као купци, утичу врло много и на производњу. На пијацу се доноси она роба која се може добро продати; фабрикант прави, а трговац довлачи оно на чему може добро да заради, т. ј. оно што се много тражи. Зато је потребно упознати жене са економским приликама земље, нагласити им њихову важност у економском развијању и упутити их да задовољавајући потребе своје куће и своје породице, потпомажу привредни живот своје земље. Можда наше жене и не слуте колико важну улогу имају оне у нашем привредном животу Од врло велике је важности да ли ће наше жене тражити робу која је потребна за пријатно уређење куће, за рационално и укусно справљање хране, за хигијенско одржање деце, или ће тражити робу за украшавање .своје личности, или робу која се употребљава као луксуз. Морамо нагласити да за културни напредак народа није свеједно да ли жене обраћају своју пажњу својој личности или својој кући. Исто тако, није свеједно да ли оне купују домаћу робу или страну. Уређујући кућу жене подижу културан ниво породице, а купујући домаћу робу оне потпомажу домаћу привреду, оне подижу благостање своје земље. Потребно је да жене схвате сву важност своје делатности у кући, а посредно и у држави, да се за њу свестрано приправе и да је савесно врше. Не смемо никада заборавити да домаће газдинство сваке жене, па било оно и најмање, стоји у тесној вези са народним газдинством. Додајмо к томе, да има много жена (оне из друге групе) које раде непосредно на производњи добара, на земљорадњи, на занатима, на трговини, па ћемо доћи до логичног закључка да је домаћи рад жене врло важан фактор у народној привреди, и да тај рад, који се још данас, тако често потцењује, заслужује свако признање. Београд.

Вера Јовановић.

Страна 2.

.ЖЕНСКИ ПОКРЕТ'

Број 6.