Женски покрет

гласа. Врло добар је у тим земљама положај жене као домаћице и супруге, а што се тиче ванбрачног детета оно има већ скоро сасвим иста права као брачна деца. Било би неправедно прећутати да велика заслуга на томе припада и списатељима Бјерсону и нарочито Ибсену, чије су драме »Авети», „Нора“, »Жена с мора« и т. д. револуционирале савест мушкарца у питањима еротике. Слична је ситуација у Данској, где је била дуже времена Министар Просвете, социалисткиња, г-ђа Банг. Њој се имају великим делом приписати изврсне основне школе. У Данској се одржавају сада велике анкете и многобројна предавања о питању рационализације и ограничења материнства. Тамо такође постоји снажан покрет који иде за тим, да се уводи за женски пол само један назив без обзира на то да ли је жена удата или не. У Енглеској је жена већ пре рата имала велики интерес за јавни, особито политички рад, али тек са крајем рата добила је право гласа. Али „House of Lords“ јој је још увек затворен. Енглеске жене су врло активне на пољу социалног рада и сарађују у општинама. И у најмањим селима имају жене своје састанке, где се саветују о разним питањима јавног живота. У Сједињеним Државама Северне Америке живи жена врло разнолико јер има свака држава некоје посебне законе. У Канади су жене и адвокати и судије. Веома су активне на раду за заштиту деце и младежи и успеле су да се деца која су се огрешила о закон не шаљу у казнионице него у нарочите домове, где се велики проценат поправи. У Аустралији је положај жене врло добар и био би још бољи, ако би постојао већи додир међу женским организацијама. Али то је у тој веома пространој земљи са ретком популацијом тешко. У Аустралији као и у некојим европским земљама (Холандија, Енглеска) примају жене у полицијску службу. Релативно највећи проценат жена у парламенту има Немачка сада 39. И ако припадају најразличитијим политичким партијама, у питању „жена“ иступају и гласају заједнички тако да су социални закони и услови за жену у Немачкој врло повољни. Уопште треба признати да немачка жена предњачи у феминистичком покрету. Од Словенских народа најнапредније су Чехиње. Њин самосвестан и енергичан рад показује велике успехе. Врло мало могућности рада имају абсолветке права. пошто немају приступа ни у државну админи-

стративну службу. Али ваља споменути да је била прва жена која је била изабрана у Средњој Европи у парламенат (покрајински сабор бивше Чешке за време Аустрије) Чехиња, г-ђа Викава-Кунетицка. У Аустрији су прилике сличне Немачкој. Рђаво напредују феминистички покрети код романских народа. Ни у Француској, земљи Olimpe de Gourges и других заслужних револуционарки, немају жене још ни активно ни пасивно право гласа. Али је положај Францускиње много бољи као што би се могло закључити по њеној политички неједнакоправности. Француске жене могу бити адвокати и т. д. и лепе успехе показују у економском животу. Апатичност француских жена према питањима јавнога живота. последица је дезинтересмана према политици уопште код великог дела Француза. Тамо се баве политиком само извесни кругови. Да у држави Мусолинија, где се и мушкарцима већ узимају права, жена нема лак посао, разуме се по себи. То је тим жалосније, јер су у средњем веку баш на университетима Италије радиле заслужне жене. У Румунији имају жене приступ у општинске одборе али само кооптацијом. Што се тиче Ориента, даљне Азије, може се констатовати у последњим годинама врло велика агилност као последица националних покрета у којима су жене врло активне, као н. пр. у Египту, Турској. Свуда се оснивају Женски Клубови и жене добивају вишу наобразбу и места у јавној служби. И Азиатски народи имају већ своје лекарке и т. д. На Далеком Истоку најнапредније су Јапанкиње. У Кини се одигравају сада и у погледу женског питања велики догађаји. Револуционирање Азиатске жене провела је у главноме Европска жена која им је показивала путеве. Како видимо свуда је енергичан покрет и можемо мирно гледати у будућност. Интересантно је да г-ђа Ashby није ништа казала у погледу Совјетске Русије. Али на упит једне присутне Немице рекла је, да је у Совјетској Русији теоретско спроведена равноправност жене са мушкарцем, само да услед рђавих економских прилика жене много од своје слободе немају. Праг.

Dr. Јулка Хлапец-Ђорђевић.

Ката Гатин-Дујшин.

Волила је кист и оловку из дјетињства. Правила је слике светаца и портрете госпођа познатих, за које се је знало, да су лијепе... Рођена у Трогиру, израсла у Доброти, развијала укус у чаробној природи бококоторског заљева. Учила је у Сплиту, а касније уметничку академију у Загребу. Удата за глумца Дубравка Дујшина, миљеника загребачке публике, кретала се и даље у друштву, које је погодовало развитку њеног уметничког духа. Недавно је изложила у Салону Галић у Сплиту иза како је наступила у Загребу у побрала многа лијепа и заслужена признања тридесет радова што акварела, уља, пастела цртежа. То је била уједно и прва колективна изложба жене-сликарице у Сплиту. Изложбу је отворио начелник Др. Иван Тартаља, те је за младу умјетницу рекао међу осталим, да у души својој осјећа дубоки умјетнички позив, који све више постаје задаћом њезиног живота. Сав је културни Сплит са симпатијом поздравио сликарицу и признао јој одличне умјетничке квалитете. Њене слике пуне живота одвајају жену која зна, да продире у људску душу. И ако станеш, па помно проматраш поједине слике, наћи ћеш у многој нешто из којег кутића Катине душе и одгоненути ћеш моменат њезиног расположења. Она зна, да кистом каже оно, што хоће. Један од признатих најљепших њених радова јест аутопортрет. Усправна, закопчана до врата, а црвеним шалом на рукама, са позадином бокељских фјордова... Та озбиљна појава младе жене, са дубоким мисаоним очима привлачи свачију позорност и неоспорно оставља на свакога дубок утисак. Поред аутопортрета истичу се двије уљене слике „Демон,, и „Дјевојчица“, израђене по узорима класике. Те двије слике, које уједно представљају и два контраста у расположењу дјевојачких душа, спадају у најљепше њене радове, а показују добро позиввање класичних мајстора. Успјели су јој и дјечји акварели пуни пластике. Цртежи су јој такођер веома добри, међу којима се истичу и добром цртању особито студије главе. Од пејсажа је најуспелији „Сплит“ са много њезине топлине и колорита. Сви радови г-ђе Гатин-Дујшин, одавају снажну женску руку тако, да се за њу може рећи, да у извађању

умјетничких концепција има мужевне потезе. Прва је изложба ове младе умјетнице свакако успјела, те нас испуња надом, да ће у свом даљем развитку досећи у нашој сликарској умјетности замјеран положај. Сплит,

Зорка Ђунио.

Писмо са села.

Да би се наши читаоци уверили колика је потреба у нашем народу да се што јаче боримо за постигнуће наших циљева, доносићемо с времена на време писма, која Женском Покрету стижу из разних крајева наше земље. Ова ће писма бити најбољи доказ да је Женски Покрет поникао из потребе нашега народа, да он има одјека не само у варошима, већ и у нашим селима. Доносимо једно писмо, упућено једној чланици Управе Женског Покрета. »Многопоштована госпођице, Прочитао сам нотицу о Вашем предавању која је одштампана у »Политици« од Рад Женског Покрета заинтересовао је и мене и моју жену, до дна душе и ми смо вољни да Вама и Вашим многоцењеним другарицама у Женском Клубу помажемо свом душом и морално и материално, колико год будемо могли доживотно, у толико пре и у толико више, што ми живећи у селу и међу несрећним сељачким женскињем скоро свакога дана својим очима гледамо неописане муке, које наше по души племените и по стасу и дивном женском-човечанском облику девојке сносе, пате, патњи без заштите подлежу, падају и пропадају само зато што је свет у селима у предратној и Јужној Србији до најдубљег и најболнијег сажаљења непросвећен. Ја и моја жена не можемо сами ништа, али чланице из Женског Покрета могу много и врло много ако пођу по оближњим варошицама и селима да држе предавања о правима и дужностима жене, као сестре код браће без мајке и оца, као супруге код мужа, као удове код свекра и свекрве и у опште шта је жена у људскоме друштву, јер ни 3% не сматрају жену са свога најбољег и највернијег доживотног друга, већ је сматрају за свога купљеног и доживотног роба. Баш данас, после ручжа, упаде једна очајна старица, сва испребијана, са преболним превијањем и запомагањем: »аман госпођо и господине, уби ме мој проклети муж« и т. д. Уверио сам се не једанпут

За Јеленом de Bizzarro Охмучевић.

Народна Женска Задруга у Дубровнику претрпела је у марту о. г. ненакнадиви губитак смрћу своје дугогодишње предсједнице Јелене de Bizzarro-Охмучевић. Величанствени погреб, који јој је био приређен, дирљиви говори држани над лијесом покојнице, осјећајни епиграми и сонети овјешени по граду, доказивали су, како Дубровник искрено плаче, што полаже хладну земљу једно толи жарко патриотско срце, које је уза све непоходе животне имало толике енергије и еластичности, да није клонуло, век је сабирало увијек нове снаге на корист опће ствари. С њоме је пао у гроб још један потомак старих дубровачких госпара, дични потомак који је знао да веже укочено господарство и складност старог Дубровника са скромном, али гипком демокрацијом нашега вијека. И кад је Дубровник плакао над лијесом покојнице, није је плакао као остатак господских остатака дубровачке прошлости, већ ју је плакао што с њоме покапа персонифицирану Иду, грофицу Лукари Волзо из Војновићеве Трилогије. Јелена de Bizzarro Охмучевић знала је да су прилике јаче од воље дубровачких госпара, да се реликвије могу чувати, али се њима не да живети, опазила је, да је вал демокрације прејак, па сеје без колебања бацила

у њ, одмјеривши простор и висину, усвојила је труд за битну садржину своје свијести и постала слободна постала мештриња. Пригрливши то звање а баштинивши од обитељи лијепе склоности, раскрстила се је са Дубровником госпара Лукше који је волио поћ спрат, него будан дочекати нову зору и одлучила је као Ида, да поучава дјецу нашег пука, трудећи се да им у души усади мало од оних жутих цвјетова, да свеђ воњају од наше земље. 1) С тим је одлукама дошла Јелена de Bizzarro Охмучевић у цвијету своје младости у село, па примјером и благом ријечи пресађивала је дубровачку складност по напуштеним околним селима. Не рађају се такове учитељице сваки дан. Одгајена у сутону раскоша старог Дубровника, у тијесној улици иза Госпе, гђе се охоло диже палача старих Охмучевика, дошла је у Стон, да живи у малој собици са дрвеном пулгарском постељом, нсстилским столићем и нешто сједалица и њезина мирна резигнација морала је импоновати околини, која је знала за самољубље дубровачких госпара. Пуна снаге, чврсте воље и полета. знала је да освоји мали градић негдашње републике, гђе ју је све цијенило, а њезине ученице, онда несташна дјеца, заволиле су је као мајку, говориле су с њоме с неким страхом, који је значио респект према озбиљној и идеалној учитељици. Настав-

1) „Трилогија": На тераци, Војновић.

нички је рад у школи био мален према великим начелима њезине племените душе, па је свој одгојни рад ван школе замењивали са хуманим и спасавала оно што је могло душевно да настрада, а похађала и даривала милостињом, што је тјелесно страдало. Из доба мојих наука у основној школи остале су ми неизбрисиве у памети три слике о њој: У Једној је видим, где ме држи на крилу и упукћје, како да најлакше научим »Битку под Висом“. У другој је гледам како иза казне са затвором у школи дарива кажњеницу, сиромашну X. са главом круха, а у трекоћ је видим сву забринуту, како својој малој штикеници X. чешља и глади косу и пере је. А колико је суза знала да пролије као млада учитељица ради несташног лакоумља својих биједних штикеница и колико је разочарања искусила ради њиховог неуспјеха, колико је весеља и ведрине имала с њиховим успјехом. Било је природно да је за њезину бистру интелигенцију осмовна школа била премалено поље рада, па јој је положивши испит за грађанску школу, као стручној учитељици отворен био шири пут и олакшана могућност да се скоро врати у свој лијепи град, гђе ће несебичним прегарањем да настави свој рад на просвјетном пољу. Дошла је у Дубровник као учитељица на вјежбаоницу, основну школу спојену са препарандијом, а за

озбиљно схваћање свога звања и примјерно познавање свога предмета, била је брзо награђена титулом професора на препарандији и то у оно доба, кад су традиционалне препреке стајале на путу, да се и паметна жена постави женама за професора. И тада сам имала среће да спознам како јака женска личиост сугестивном моћи утиче на женску младу душу, а то смо схватале све, јер је само оиа за нас била велика. Учитељска је школа била дивно средиште благотворну њезину раду око стварања независних женских душа. Како је била сама слободна и лишена свих традиционалних спона, које су сапињале женски свијет понешто апатичног града, идеал јој је била слободна а пожртовна жена, па била она мајка или слободна јавна радница. „Учитељице« говорила је „мо гу препородити земљу» и силно ју је болило, што је знала, да је међу њима пуно званих али мало одабраних. Чиста од свих друштвених и црковних предрасуда знала је особито у опасно доба рата да спасава полегне родољубне учепице од подвале мрачњака и тако званих моралиста. Кад је осетила да јој услијед порушеног здравља понестаје и енергије да настави свој одгојни рад међу будућим просвјетним радницима, узела је најприје одсуство па трајни мир али не да мирује, већ да тихо настави и да дјелом остварује кари-

Бро! 11,

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТс

Страна 3.

Ширитв нруг чнтшцо „Жвнсног Поирвта"!