Женски покрет

а нарочито односно )‘гЕклоаезнимај је вратио сва њихова одличја, држао је, има две или три године, у Јапану један циклус конференција на којима је истакао дубоку разлику између азискога и европскога схватања, т.ј. истакао да, код азиских народа, постоји осећање и појам о Човечанству као једном систему којим су равни народи обухваћени као солидарни делови Човечанства које представља једну целину и једну индивидуалност, а у тој целини и индивидуалности губе с е и ишчезавају разне националне индивидуалности, једно осећање и концепција која води љубави и међународном миру, а да, напротив, код европских народа преовлађује идеја о националним индивидуалностима, као и идеја о личним индивидуалностима, што, у исти мах, уништава сваку целину и солидарност, како човечанску тако и друштвену, и доводи до борбе између народа и појединаца, доводи до опште анархије, беде и грехова. Из ове оцене и паралеле Тагорине између ова два духа, произилазио би овај интересантан закључак: да баш код а и ских н рода, који, формално, нису Хришћани, има више хришћанске етике него код Европљана, који су Хришћани само по форми (споља) док на дну гаје паганску етику. Европа као да је примала само спољашњост, оквир, битност је остала у Азији одакле су Буда и Христос. Европа је неједнака, несређена, без спокојства: садржином, она је једно а по форми друго; код ње нема ни равнотеже ни духовнога мира и у таквом менталитету т. ј. у менталитету европском, женски проблем, као сваки проблем људскога изједначења, јесте проблем душе, а Европа нема још душе. Она има само интелигенције, а ова, упоређена с душом, је сте нешто ниже, инфериорно. Култура и напредак, то је уздизање човека са нижега степена т. ј. са степена интелигенције на један виши степен, т. ј. на степен душе. Интелигенција је паганска а душа хришћанска. Швајцарска.

Вукосава Шранер-Перић

Школе за женска звања.

ф министички покрет тражи за дјевојке право, да се образују као и дјечаци. И доиста би сви типови школа морали бити отворени и за дјевојке, како је то н. пр. у Чешкој, гдје дјевојка принципијелно може да изучи, ако хоће, и столарију и браварију на обртним школама Код нас су гимназије и реалне гимназије пуне дјевојчица, а и на университетима непрестано расте број студенткиња. Жене морају доиста радосно да поздраве тај процес, али ипак се може поставити питање, иде ли опћенита женска образованост правим смјером. Гимназија даје свакако лијепу образованост и спрему за даљне студије, али размјерно врло мален број дјевојака може да походи школу дванаест година, па и онда још иза матуре дјевојка нема одређеног стручног звања, тешко зарађује крух, ако не настави студије. У нашој провинцији често свршавају дјевојчице само по неколико разреда гимназије, а онда остају код куће и спремају се за удају. Неколико разреда ниже гимназије свакако не даје згодну образованост за жену, мајку и будућу домаћицу. Мајке се озбиљно туже, да им се дјевојчице у то вријеме паче одуче од домаћег рада и стиде се радити у башчи и кухињи.

Према великој и савјесно рађеној студији др. Елзе Шилфхардт »О психолошкој подлози данашње дјевојачке образованости« може се рећи, да у врло великом проценту дјевојке замишљају свој будући живот у породици уз мужа и дјецу. С тим физичким фактом свакако треба рачунати. У Чешкој н. пр. где су жене већ јаче ушле у звања него код нас у аграрној земљи, од 4,000 000 жен ских гласача само 700 000 ради у звањима, дакле ни четвртина. Код нас би тај број био још мањи. Свакако треба код женске образованости мислити на велики број дјевојака из широких народних слојева и то на дјевојке будуће мајке, домаћице, кућанице. На даље треба рачунати с чињеницом, да многе дјевојке могу полазити школу само по неколико година, а у то би вријеме хтјеле и морале добити неку стручну квалификацију, којом ће осигурати себи живот у данашњим т шким социјалним прилик ма Премда Женски Покрет није позван да отвара школе и ствара наставне основе, ипак би морала из покрета самог да никне мисао о новим формама женскога образовања. Београдски је Женски Покрет својим Домаћичким школама већ практички показао, да схвата потребу времена. а сада би требало учинити још корак даље. У мјесецу јуну за последњег Конгреса Мале Ж. Антанте у Прагу посјетила сам симпатичну госпођу министарску инспекторку Елишку Козлову и она ми је радо дала многе информације и показала све наставне основе чешких стручних школа за женска звања. Не могу, а да успут не кажем, како је угодно доћи у министарство и на важном инспекторском месту наћи жену. Свакако је госпођа Козлова појава, која мора да у нама с Балкана придиже феминистички дух. Много је година радила око женске школе Весне у Брну Тамо су покушани најразличитији типови женских школа, што су се послије раширили по читавој Чехословачкој. Госпођа Козлова каже да су се све чешке женске стручне и средње школе настале приватном иницијативом и радом разних женских удружења. И данас још чешке женске школе нијесу посве у државнчим рукама, него ће их држава преузети до године 1934 Сада држава води надзор и бригу о наставним односима, али на неким школама плаћа само по коју наставницу, за осталу се материјалну страну брину још поједина друштва. Све су женске школе и одгојне. Не даје се неко сухо знање, него свако знање и учење треба да одгаја вољу и карактер, а стиче се и опће образовање. Сврха је тих школа, да теоретски и практички одгоје дјевојку према захтјевима, што их данашње вријеме ставља на жену домаћицу, мајку и грађанку. У тим се школама стиче темељито стручно знање и оне спремају дјевојке за самостална звања у обрту, социјалној или господарскоадминистративној школи. Главни су типови: породичне школе (једногодишње и двогодишње); полугодишње школе за вођење кућанства; полугодишње кухарске школе; занатске школе за шивење рубља, хаљина, везење и т. д.; школе за социјалну службу с припојеним школама за пјестиње, нудиље; пучке подружне школе (једногодишње и двогодишње; вртарска школа; пучки течајеви за кухање, негу дјеце, прање рубља, шивење и т. д); специјални курсеви н. пр за фино кухање, за чипкарство, прављење шешира и т. д. Законом је одређено, да свака чешка дјевојка иде у школу до 16 године (у пракси буду до 14 године, јер још није издана наредба). У то вријеме може лако да сврши коју од тих практичних школа. У породичној школи уче н.пр. народни језик, педагогију, хигијену, дјечју његу, грађанску науку, рачун, кухање, прање, шивење рубља и хаљина и т. д. За нас би као аграрни народ био врло потребан тип прашке вртљар-

ске школе, гдје дјевојке у једној или двије године науче гајити поврће, цвијеће, воће и медицинално биље, затим науче кухати течна јела од поврћа и корзервирати воће и поврће за зиму и експорт. У дјевојачким се школама особита брига посвећује нези дјеце и педагогији. Често се удају дјевојке, које су се спремале за какво друго звање, а онда се у новој породици опажа њихово незнање, јер не знаду одгајати дијете и бринути се разборито за његово здравље. Те дјевојачке стручне школе имаду своје посебне уџбенике. Особито је добра и интересантна педагогија од Д-р Ане Флајшрове-Јановске. Како је задаћа женских школа да остану у што ужој вези с практичним животом, тако нећемо у књизи г-ђе Јановске наћи каквих сувишних апстрактних теорија, него књига почиње одмах с неким социјалним одгајањем. Читав први дио књиге ради о човјеку у друштву људском, а други дио јест мала спретна психологија под насловом «познавање самога себе», у трећему је дијелу лако писана мала прегледна педагогија. Лијепо је, да та мала педагогија упућује па крају ученице. каквих све социјалних институција за заштиту омладине имаде у Чешкој и разлаже сврхе тих социјалних институција. Књига свршава с питањем: „у каквим бисте социјалним институцијама најрадије сарађивали?» То је питање карактеристично за социјални дух у чешких жена. Ми бисмо кадшто у алуд питали наше дјевојке, гдје мисле социјално радити, јер оне немају праве социјалне образованости, а често и не познају у својим градовима социјалних институција, у колико их има демо. Згодна је основа и за грађанску науку, јер се нарочито осврће ни питања, која занимају жену, и. пр. говори се о жени у породици (однос у имовини између мужа и жене, адоптирање, туторство и т. д.), жена у опћини и жена у држави. Школе за женска звања дакле доиста одгајају жену домаћицу, мајку и грађанку. У породичне школе чешке таква је навала, да се нису често могле ни примити све пријављене ученице. Да се још боље види практично значење тих женских школа, нека говоре статистички подаци. Године 1909/10. било је у школама за женска звања 6265 ученица, године 1918 19. било је 11 348 ученици. а године 1925./26 30 622 ученице. Како видимо, бројеви силно расту и свакако показују велико значење тих школа. Кроз те је школе прошло у Чехословачкој много десетина тисућа дјевојака, завољели су те школе и широки слојеви народа. Код нас у нашој држави има већ разних женских занатских школа, а ли јо њихово значење за сада још врло малено. Ми ћемо, данашње жене, носити на себи одговорност, пође ли дјевојачка образованост у нашој земљи кривим смјером, те остану без згодних и лијеп их женских школа наши велики градови и наша провинција. Гимназија није сретна школа за све дјевојке. Она задовољава само за тип будуће интелектуалке. Многе дјевојке с другачијим склоностима и надареношћу само сметају у гимназији и муче се знањем, што их не занима, док би могле с весељем проћи кроз грађанску школу и наставити образовање у којој школи за женска звања. На тај би начин постале корисни чланови људскога друштва, а саме би биле сретније и задовољније. Загреб.

1) Интересантно да су Енглези, мада су се налазили на челу културе (бар културе у смислу европском), били, као по некој фаталности, често против напредних покрета. Тако, у борби Хришћана против Турака, специално на Балкану, они су дуго били на страни Турака. Они су се борили против ослобођења Северно-Американских Државица, били су против Француске Револуције (1789 год.), данас су они вођи европског империализма према Азији, нарочито у Кини, а њихово држање према Совјетској Русији ј. сно истиче карактеристику данашње епохе: борба буржоаске (римске) концепције друштва и концепције социалнстичко-комунистичке, борба која је тек у зачетку и која се, изгледа, неће свршити ни скоро ни мирно.

Др. Маријана Краљ.

Парискиња.

Познајемо ли ми Парискињу? Ми смо често слушали о њој; неки пут читали у романима и приповеткама Причали су нам о њој наши људи који су као омладинци провели из весно време у Паризу. (Знатан број наше мушке омладине долазио је и долази у Париз на школе. Долази и женска омладина, али она нема скоро никад прилике да позна Парискињу.)

Ако умемо да гледамо, ако не продужимо да гледамо туђим очима, ми кемо, кад дођемо у Париз, у Парискињи видети сасвим другу жену од оне коју смо познали по причању и читању, Чим ступите ногом на париско тле, улица, жива, богата париска улица прва вам пружи разлог да посумњате у мишљење које собом носите. У радној гомили света која се жури у свако доба дана, нарочито у доба кад рад почиње и престаје, један знатан број, готово и већину заузимају жене. По спољашности оне су: неке врло просто одевене, највећи број од њих је једноставно, уљудно, једва би се могло рећи лепо обучен; а један врло мали број између тих жена има на себи које парче од одела које би се могло назвати луксузним. То су радне жене Париза, раденице све врсте. Сем фабричких раденица које или станују у близини фабрика, или иду на рад много раније, то су раденице свих врста рала мањих и већих радионица којих има безброј у Паризу; остало су продавачице и мале чиновнице; а најмањи број од њих чиновнице више категорије: учитељице, наставнице средњих школа и т. сл. Затим, велики број домаћица сретате у свако доба дана са зембилом у руци да пазаре и добро и јевтино. (Ово друго је код Парискиња од првокласне важности.) Ово су врсте радне париске жене. Свуда је она запослена. Њен број је велики. 1) Да бисмо одмах исцрпли све категорије париске жене, можемо додати да постоје још две врсте. Једно је Парискиња виших кругова, било но новцу или племству. Највише она прва. Јер ова другаје готово ишчезла у париску интелектуалну раденицу Ова Парискиња је најмалобројнија у сразмери према осталим женама Париза У појединим примерима она даје добровољне раденице за добротворне, реке социалне и врло ретко политичке послове. Из овог реда су позната и два-три женска имена у савременој лепој књижевности. Понека жена политичара или вишег ингелектуалног раденика отвара »салон« ствара друштво за претресање јавног живота Француске, али то остаје непознато без значаја. Ова жена не личи на своју другу из »Зла тног француског века« (друга половина XVII и почетак XVIII века) која је играла велику улогу у стварању француске цивилизације и дала неколико писаца од вредности (познате femmes de lettres ). Овако посматрана ова Парискиња у целини узета нема учешћа у социалном и духовном животу Париза. Како стоји са њеним посредним учешћем утицајем преко мужа о коме Французи радо причају, видећемо на крају излагања кад буде била реч о заједничким карактерним особинама Парискиње уопште. И још да наведемо Парискињу која је за професију изабрала да продаје своју сексуалну љубав. Ова категорија париске жене има интернационалан лик, т.ј. њу сачињавају жене из целога света. И можда ке статистика показати да су странкиње у већини. То је разумљиво. Знајући да је Париз стециште богатих људи из свију земаља, жене те врсте долазе у Париз ради веће добити. Коју је од горе побројаних Парискиња упознала наша мушка омладина, да бисмо према томе могли поклонити вере њеном суду који она изриче не само о Парискињи уопште, него о Францускињи уопште. Није пријатно рећи, али је истина да наш омладинац, и ако је сам лично можда најмање крив за то, позна најчешће Парискињу која живи од продаје своје сексуалне љубави; и некад, у појединим и ретким случајевима позна малу чиновницу или раденицу. Требало би прво да говорим о Парискињи која живи продајући своју

1) Статистику запослене париске жене по професијама донеће „Покрет” у своје време у завршном чланку о Парискињи.

Крпј 13 и 14

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 5