Женски покрет

она је Незнаног Јунока развила у читаву групу. На архитектури стабилној која представља Олтар Отаџбине уздиже се група 2 ) На средини је Незнани Јунак у ставу мирном; једна рука му је опуштена, а друге почива на рамену матере која клечи и управља поглед њему Млада жена јунакова, са нагнугом главом, сједињена је у немом и побожном болу са матером то је лево од централне фигуре Незнаног Јунака. Десно је снага народа, војска фигура у замаху која уништава непријатеља дајући маха раси (фигура позади) да се уздигне раскидајући Са робовањем. Више групе доминира Победа која сједињује групу. Све фигуре су везане у хармоничну целину као сарадници Незнаног Јунака, који је глорификација народног уједињења, алегорија нашега рата и победе. И ако због уметничких радова и других наших уметника ово дело г-ђе Вуке Велимировић не би добило место предвиђено за споменик Незнаног Јунака, ипак би требало да се сачува за доцније наше монументе као Пантеон, Галерије и друго. Поред поменутих монументалних скулптура г-ђа Вука Велимировић нарочито привлачи и својим миниатурним радовима. Медаљони оца и матере у барељефу су савршене уметничке израде. Прецизност и изванредна израда лика очевог са ду-

2 ) Тумачење је Г-ђе Велимировић.

гом седом Толстојевском брадом, као и господски лик матере са старински очешљаном косом и старачки добрим цртама, мала су савршенства. Гђа Вука Велимировић је неисцрпан таленат. Г. Г. Антоан Бурдел и Бартоломео. професори у Академији Лепих Вештина у Паризе, и Еторе Ферари. директор Римске Академије, њени учитељи, прорицали су јој најсјајнију будућност. Сви они високо цене њен таленат и њен рад. У Француској, у Италији, и у Шпанији чак, о гђи Вуки Велимировић су писали, увек са похвалом и дивљењем. Има у њој снаге од њених личности, или, боље, обратно. Она је снажне индивидуалности, у њој дрхти уметнички полет кроз који ће дати велике тренутке своје уметничке душе. У њеним делима пуним снаге, истине и живота, камен изгледа загрејан топлотом крви. Ови редови, и ако нису ни сенка сенке њених дела, изражавају признање једном интуитивном стварању поезије и лепоте у камену. Београд.

Даринка Стојановић.

Смисао Женског Питања. 1)

Женско питање, било да се оно узме у ширем смислу (т. ј. као изједначење и друштвено а правно између мушких и женских) било у ужем смислу (као њихово изједначење само у правном погледу). представља само један део једног другог много опсежнијега питања, питања односно изједначења (друштвенога и правнога) људи у опште. И због тога не би требало сматрати феминистичко питање као једну врсту питања класно-друштвенога, слично н. пр. питању радничком или сељачком, јер, док све две класе, радници и сељаци, теже да стекну у Држави, један надмоћан положај и да на тај начин одрже, тако исто и у 6удућности, социалну неједнакост, али то само у корист својих односних класа (т ј против варошке б ржоазије), женско питање припада општем идејном покрету у Човечанству, коме је циљ да уклони све друштвене разлике како индиви луалне тако и класне. да оствари једну друштвену организацију, у којој ће сви, без разлике ентографскога порекла, боје коже или пола, бити у друштвеном погледу на равној нози 2 ) То значи, као што се одмах види, да женско питање има свој основ и полазну тачку у Христовом Учењу. За разлику од предхришћанске, односно незнабожачке (паганске) спо-

хе, када је за друштвене односе, као и за природне појаве (тачније физичке), владао један исти принцип као одлучујући, принцип материалне силе, т. ј. принцип борбе, по Хришћанском Учењу, напротив, основни принципи, у људском друштву, то су узајамна љубав и мир међу људима. Међутим, не може бити љубави ни мира у друштву без једнакости: само међу једнаким може бити љубави и само међу онима који се воле може бити мира; или, ако хоћете, само међу једнаким може бити мира и само међу онима који живе у миру може бити љубави. Неједнакост то је борба (идентично т.ј исто не може се борити са идентичним т. ј. са истим, јер противно би значило да се нештo бори са самим собом), а борба је мржња, или неједнакост је мржња, а мржња то је борба. Са појавом Хришћанства почиње једна дубока промена у човечанској култури: од тада, стална тежња ка једнакости људи, тежња која, налазећи у паганској (органској) природи човека свога противника, није могла тако лако надвладати и која још ни до сада није победила. Ова чежња, шта више,, није још победила ни у односима мушкараца, и отпор са којим се она сукобљава, то је оно што, у принципу. представља људску историју од доласка Хришћанства до данас. Велике и сталне, прошле и садашње борбе између мушких, да би се дошло до друштвене једнакости бар међу њима, објашњавају нам најбоље сметњу са којом се жене сусрећу код мушкараца у свом покрету за изједначење са људима. Пошто се и сами мушкарци противе једнакости чак и у својим сопственим међусобним односима, мада припадају истом полу, због чега постоји међ њима много више додирних тачака, него између њих и жена, то је онда врло разумљиво што се мушки пр отиве још више свом изједначењу са женама. Ипак, хришћанска идеја изједначења људи напредује, и ако лагано: сатански (пагански) принцин још је увек моћан у човечјем бићу и он брани своје позиц ије корак по корак. У коликој је мери овај принцип био јак, показује нам то најречитије пример великих античких филозофа, Платона, Сократа, и т. д.: они су сви проводили мирно и безбрижно своје, време философирајући. док су се робови мучили и знојили за њих на пољу, под прозорима њихових соба Никада није падало на памет овим интелектуалцима да је било нечега неправеднога а и грешнога у овој ситуацији. јер у њиховим очима је било сасвим природно да роб ради да

би његов господар имао лак живот и пун задовољства. Сви ови велики духови имали су много интелигенције , али мало душе. Али дође дан продора (Durchbruch), као што би се казало у војној терминологије, и захваљујући хришћанском принципу да су сви људи једнаки, будући су они сви синови једног истог оца, Бога, робови бише ослобођени свога ниског друштвеног положаја ма да ипак нису ни тада потпуно стали у исти ред са својим господарима. На место роба дође serf (назван себар или меропах код Словена) који, и ако нису били ствар (res као роб Римскога Права, били су још врло далеко иза класе sei gneurs-а (властела код Словена) Заиста док су ови последњи имали право да држе своје саборе (скупштине) ја се овде ограничавам да цитирам само пример који нам пружа историја Српскога Народа Средњега Века (али ово може, разуме се, бити проширено више или мање такође и на остале народе из те епохе) у којима су они доносили законе не само за себе него тако исто и за робове, не обзирући се много на ове последње и њихове интересе, робови, на против, нису имали права да се скупљају ма из каквог то било разлога. И стари краљеви и цареви српски у своме својству верних приврженика хрићанске религије, подизали су и зидали цркве и манастире у исто време када су заповедали: »Да не буде сабора себара; онај који буде ухваћен као члан скупа, да му се расеку уши и да му се спали и под очију« (чл. 69. Законика Цара Стефана Душана Ситног, нвјславнијега монарха Србије Средњега Века. Овај законик је из 1349 и 1334) Слични примери постоје, извесно, тако исто у историји западно - европских народа. 1 ) Али и установа себара (serf) ишчезе такое у Великој Француској Револуцији (1739); трећи сталеж (le tiers Etat), т. ј. буржоазија, постаде једнака у правима са племством. и стари vilains сељаци (израз који без сумње етимолошки произилази од речи вил 2), низак) заузеше место на равној нози, са њиховим некадашњим господарима (бивши les ci-devants) пред бирачким кутијама. При с ем том, процес изједначавања међу мушкарцима тиме није био завршен. Сада је борба за изједначење последње изједначење у односима самих мушких између некадашњега трећега сталежа, т. ј. буржоазије. и четвртога сталежа, т. ј. радништва једна борба још мање милосрдна што је била борба између трећега с тал ежа и аристократије: свесна без сумње, да је онда последњи изданак једне организације друштвено економске којој је Римско Право поставило базу својим принципима приватне својине и слободе уговарања, 3 ) као и да ће се са њеним падом цела

ова зграда, стара три хиљаде година такође срушити, буржоазија не бира увек средства да сачува своју друштвену надмоћност, као што, с друге стране, ни радничка класа не измиче, такође, ни испред чега да би оборила буржаозију. И једно интересантно упоређење и сва она реторика, цео онај речник љубазности и сви они аргументи којима се некад аристократија служила у својој борби против буржоазије, све то налазимо данас код оне последње у њеној борби са радничком класом. Када се читају н. пр. новине садашње француске буржоазије и њихово оцењивање које се односи на Совјетску Русију, као и њихови напади против ове, изгледа нам као да читамо виоленције енглеских листова из времена Француске Револуције управљане против трећега сталежа, т.ј. француске буржоазије која се беше подигла против друштвених неједнакости. Сада, француска буржоазија, доминантна и владајућа класа, држи радничкој класи која се сада подиже, као што је то учинио трећи сталеж. 1789, у корист друштвене једнакости, исте или сличне беседе које је аристократија држала тада револуционарној буржоазији. Толико се људи мењају када дођу до силе и власти! Женско питање, т. ј. питање друштвенога изједначена жена и мушкараца, чини. дакле, део целокупне еволуције хришћанске идеје о општој друштвеној једнакости и овај мали преглед борби између мушких у реченој еволуцији показује довољно, мислимо, колико је тежак, за женски пол, овај проблем. Питање феминизма сусреће се овде са два противника на првом месту, то је чињеница да је људско друштво још недовољно хришћанизирано, будући оно никако још не успева да се једном ослободи потпуно свога паганскога атавизма, т. ј. да се ослободи идеја, боље рећи паганских инстинката неједнакости и борби, и затим, други противник то је јединствени фронт мушкараца, буржоазије и раденика, према женама са којима они не мисле да деле силу и власт. пошто ово једанпут задобију: свака од ове две класе пристала би, што се ње тиче, да узме, у њиховој узајамној борби, женски род као савезника против свога противника, али под погодбом да може рећи савезнику, пошто битка буде добијен а: црнац, или, тачније, црнкиња је учинила своју дужност, црнкиња може ићи у кујну Изједначење жена са људима и, у опште изједначење друштвено људских бића, налази се у једном врло интимном односу са човековом унутрашњом променом: докле год човек буде себе сматрао као један независан систем и свет, као неку нарочиту снагу и која је господар саме себе неће бити ни једнакости ни мира на земљи. јер засебне и једне од других независне снаге теже да се увећају и рашире још више и на тај начин долазе. у сукоб једна с другом. Тек онда када се код човека појави и најзад побели идеја да он представља само један део једног великог система једног великог свега. људскога друштва, када. другим речима, човек се буде осетио сувише слаб и немоћан сам за се а јак и моћан удружен са својим ближњима, т. ј. јак и моћан као део друштва. тек ће само тада осећај алтруизма и пацифизма руководити човека и његове радње. Ово исто вреди и за народе. Само пошто они постану свесни једне опште људске заједнице од које су они само поједини делови и буду разумели немоћ свакога од њих узетога понаособ, доћи ће доба мира, у место садашњега доба где се различити народи узајамно држе за независне и моћне снаге, схватање које ствара националне империализме, овај главни узрок ратова не изузимајући, разуме се, тако исто ни последњи рат. Индиски песник и философ, Рабиндранат Тагоре, који, разочаран после Великога Рата, односно Европљана

1) Као што смо то већ казали, у једној белешци у броју од 15 јуна о. г. нашега листа, овај чланак г-ђе Вуке Шранер-Перић (Швајцарска) изишао је, под насловом: Le sens de la question féminine, у часопису, „La Revue Mensuelle“, Genève, 1927. и ми га доносимо овде у преводу г-ђе Славке Љ. Симић, која га је пропратила неколиким својим примедбама. Uredništvo.

2 ) У неким државама жена је изједначена са човеком и у Јавном Праву па чак и у Јавном Праву политичкога карактера, као што је изборно право: жене тамо имају и активно и пасивно бирачко право, не само у изборима самоуправним (општине, срезови. области) него и у изборима посланичким. Тако, у Енглеском Доњем Дому, има пет жена посланика. У ДанскоЈ била је једна жена чак и министар. То изједначење женских и мушких нарочито је изведено у Совјетској Русији која има и женских опуномоћених министара на страни, као н. пр. Г-ђа Колонтај. Код нас, жене нису једнаке са људима ни у Приватном Праву, специално у Наследном Праву, где је мушки пол привилегисан; у Породичном Праву, жена се налази под мужевљевом влашћу, ванбрачна мати дужна је издржавати своје ванбрачно дете, док је законом забрањено и само истраживање ванбрачнога очинства, патернитета (§ 130 Грађ. Зак.). И т. д. Надати се је да ће се приликом реформе наш га Грађ. Права, отклонити ове и друге, неосноване. неједнакости између човека и жене.

1) Од Издања Душановог Законика, код нас је најпознатије издање Стојана Новаковића: Законик Стефана Душана Цара Српског 1349 и 1354, у Београду, 1898 (издање задужбине Илије М. Коларца). У последње време, бавили су се, код нас, истим Закоником D-r Metod Dolenc, проф. права на Љубљанском Университету (Dušanov Zakonik. Primerjalni prikaz pravnih razm r po Dušanovem Zakoniku in po istodobnem germanskem pravu, s posebnem ozirom na Slovence, v Ljubljani, 1925), Д-р Никола Радојчић, проф. права на истоме Университету (Снага Закона по Дуновом Законику, Глас Срп. Краљ. Академије, СК 1923), Д-р Ф. Тарановски, проф. рава на Беогр. Университету (Душанов Законик и Душаново Царство, Нови Сад, 1926, „Предавања за народ". Издање Матице Српске).

2 ) В. у овом смислу Le Larousse pour tous. N uveau dictionn ire encyclopédique,publié sous la direktion de Claude Auge, tome second, Paris, р. 946. речи: „Vil, е", vilain, e).

3 ) Буржоаски систем је специално основан на Римском Праву, пошто је он носилац идеје о приватној својини и слободи уговарања Аристократски систем у коме је власништво земље припадало владаоцу (држави) и само је она била дата на уживање) племству, а овај ју је обрађивало преко себара (les serfs ) више се додирује са социалистичко-комунистичком доктрином, по којој приватна својина не постоји као ни слобода уго-

варања. Наш Устав (од 1921 год.) делимично је, у својим чл. 25. (ограничење слободе уговарања) и 37. (сужавање појма својине) напустио буржоаску концепцију о економском уређењу друштва.

Страна 4.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 13 и 14

Стенографско-Дакткилографска Школа врши упис ученица-ка од B—l2 ч. у Женском Клубу Кнез Мих. 46.