Женски покрет

јела по два пута дневно. Колико је жена, које од јутра до мрака раде по фабрикама. живе у затвореним собама, па поред свега тога још немају ни хлеба. Отворимо женама очи за све лепоте и благостања сеоског живота, можда -ћемо на тај начин спасти бар неколико сеоских девојака да остану у својим породицама, можда ћемо на тај начин мало ограничити исељавање у вароши, јер толико здраве сеоске деце пропада, и варош их поквари.“ Да би учитељице могле да раде у томе смислу у народу, предавачица је поставила следеке услове: „За такав рад је потребна другојача изобразба. но што је добија данашњи учитељски нараштај. Не престајмо никако захтевати да се на учитељским школама уведе и пети разред, ради и пољске наставе. Али, ако је тај захтев тако тешко изводљив, нека Друштво Словенских Учитељица предложи следеће: Да Министарство Просвете постави на свакој женској учитељској школи стручну учитељицу за домаћичко-пољопривредну наставу, која је имала вишегодишњу праксу на селу, ако је могуће, која је и рођена и одрасла на селу. Она нека у свакој години даје наставу по два пута недељно, и нека такође изведе и практични течај. За сада докле не добијемо пету годину могли бисмо се задовољити са практичним течајем од 2—3 месеца: април, мај, јуни, или мај, јуни и јули, и то на каквој државној домаћичкој школи. Ти месеци би били најповољнији, јер се тада ради највише у вртовима и на њивама, у јуну је прво Boћe и поврће, а и много млека за израду сира. Рад би се могао поделити на три групе: кухање, домаћи рад, и рад у врту, на пољу, ливадама и у штали. Теорија би се учила само толико, колико би било неопходно потребно за практични рад, или за допуну." На подлози захтева, који је поставила предавачица, била је једногласно примљена резолуција, која је била предата, као што смо у уводу рекли. Министарству Просвете. Резолуција гласи: „Учитељице сакупљене на скупштини „Друштва Учитељица у Љубљани", 14 маја т.г. су при реферату „О потреби образовања учитељица за пољско домаћичке радове“ једногласно примиле следеће; I. На женским учитељским школама да се уведе настава за пољске радове и домаћинство са следећим предметима: домаћинство уопште и домаћинство дома, настава о животним намирницама и прехрани, вртарство,

обрада њива и ливада, воћарство употреба воћа, млекарство, и основна поука о живинарству, гајење пернате живине, нега одојчади и нега болесника. II. Пошто теоријско знање није довољно, потребно је да се учитељске кандидаткиње практично извежбају за сеоско домаћинство у тромесечним обавезним курсевима, који се врше на државним домаћичким школама у месецима мају, јуну и јулу. У ту сврху да се матура у учитељским школама обави у априлу. III. За учитељице, које су већ постављене, требало би да се организују необавезни тромесечни курсеви, на државним пољопривредним школама у месецима августу, септембру и октобру, на којима би се практично и теоретично научиле сељачком домаћинству бар у главним потезима. IV. На женским учитељским школама да се установи настава о домаћинству и пољопривреди, и да се за ту наставу узме учитељица са стручном спремом и вишегодишњом праксом на селу. Само ако буду учитељице у томе правцу темељно спремљене, могу вршити са успехом свој важан задатак као васпитачице народа. Свесне смо да до сада овај задатак нисмо могле потпуно вршити. Узрок је за овај неуспех у томе, што досадашње учи тељске школе нису давале ни у каквом погледу потребне основе да учитељице схвате потпуно сеоске прилике, и да са практичним саветима и свестраном помоћи могу установити ову преко потребну везу мећу народом и школом, која настаје само у међусобном разумевању и поверењу. Практични курс је најзгоднији да се обави одмах после матуре: 1) јер се тако кандидаткињама даје закључна наобразба, и остаје им ипак неколико одмора пре почетка службе; 2) пошто кандидаткиње у то доба још нису постављене, одпадају одсуства и замене, што је и у финансијском погледу најугодније; 3) пролетње доба, мај, јуни и јули, је најзгодније, јер се тада обрађују њиве, ливаде, вртови. У то доба је најлакша продукција млечних производа, и наилази прво воће и поврће, које је на расположењу за кухање и консервирање. Пошто сматрамо да су ови наши предлози нужно потребни за развитак модерне наставе, молимо да их Министарство узме у обзир приликом израде новог школског закона. У интересу нашег земљорадничког народа је да Министарство Просвете у потпуној мери задовољи захтеве Друштва Учитељица. Очекујемо да

Министарство покаже толико увиђавности да наставу о домаћинству унесе у нацрт наставнога плана за женске учитељске школе, и да према томе уреди и наставни план основних сеоских школа. Ако у Министарству Просвете не наиђемо на разумевање за ове захтеве, очекујемо од наших народних посланика, који толико воле да говоре о потребама нашег села и нашег земљорадничког народа, да они траже да се ови наши захтеви остваре.

Данске Високе Народне Школе.

Прва половина прошлога века представља за Данску најнездравије доба њене Историје, доба празних, јалових, бесмислених политичких и других борби, доба траћења времена и енергије у лудо, па и у не гативне сврхе. И материално, и морално, и национално, и политички, Данска је у опадању. Међутим, њен давнашњи непријатељ Немачка, односно тада још Пруска, налази се у сталном напредовању и јачању у свима правцима. Занесена међусобним ситним борбама и разним политичким и другим штетним страстима, Данска не увиђа опасност у којој се налази. Први који је то јасно увидео био је велики дански теолог, историчар и песник Николај Фредерик Северин Грундтвиг. Он диже заставу националнога препорода, али не само данскога, него заједничког нордијскога, скандинавскога. Он израђује идеју нордијскога јединства, затим друштвенога Јединства и покушава да пре свега изврши корениту реформу цркве, религије, односно моралнога основа народнога живота. У истоме циљу, а нарочито у жељи да створи од данскога народа једну хармоничну хомогену заједницу, која ће бити чврсто повезана братским искреним везама и љубављу, место мржње и међусобних борби које су је раздвајале, он долази иа идеју jeдне јединствене Високе Народне Школе, која би била школа за омладину свих сталежа, и у којој би се сви подједнако напајали љубављу за своју ужу и ширу отаџбину, као и међусобном љубављу, прелазећи преко сталешких и других граница. Али, ове идеје су наилазиле на слабо разумевање. Шта више Грундтвиг је био чак и прогањан. И тек када je Данска доживела онај тешки удар 1804 г., т. ј. када јој је Пруска отела покрајине Шлезвиг-Холштајн, и када је териториално постала мања него икад раније, дански народ почиње да долази к себи; Грундтвиг дожив-

љује пун успех и његова идеја Високе Народне Школе захвата огромнога маха. Данска почиње свој нови живот у духу грундтвигнанизма. Неколико десетина Високих Народних Школа ничу широм мале Данске и постају легла новога, здравога националнога и културнога напретка. И ако оне нису могле бити тачно оно што је Грундтвиг желео, ипак оне су одиграле и играју и данас првокласну улогу у целокупном данском народном и државном животу. Наиме, оне су постале првенствено сељачке школе; Отуд и погрешно име које им свет обично даје »сељачки университети.« Моћни замах којим је Грундтвиг заталасао заспалу енергију данскога народа није ни данас после три четвртине столећа опао. Данас је мала Данска једна од најкултурнијих земаља света, држава која нема ниједног неписменог становника, земља са на далеко чувеним пољопривредним, занатским и другим стручним школама и са неколико десетина Високих Народних Школа на три милиона становника! Пре кратког времена имала сам ретко задовољство да проведем неколико незаборавних часова у једној оваквој школи и да се изближе упознам са њеним радом. Апстрахујући сам рад и предавања, дух који у овим школама влада представља свакако најсавршеније духовно јединство измећу наставника и ђака идеал коме теже сви програми модерне наставе. Али, да ли би се могао идати назив школа установама које са обичним школама имају једину ту додирну тачку што се у њима стиче знање? Јер, то су у ствари велике породице које жеља за науком сакупи за неколико месеци под један кров. Формална страна школе у опште и не постоји. Управитељ школе уједно је и отац ове велике породице, њему се приступа у свако доба и са потпуним поверењем, а његова ужа породица, породица је свих ђака. Баш ради тога сталнога контакта школа је удешена на интернатској основи. Управитељ, његова породица, наставници и ђаци ручавају за истим столом, часове одмора проводе заједно, заједно одлазе у шетњу и излете. Вечери се прекраћују домаћим концертима и народ ним играма а све те мале забаве приређују се у управитељевом при ватном стану. Свакоме ђаку остављена је потпуна слобода. Нема никаквога принуднога средства да се он натера на рад и дисциплину. Нема испитивања, бележења оцена, нема такмичења никоје

Матилда Серао

Мећу италианским романсиерима XIX века има више жена-писаца од којих је Матилда Серао једна од најпознатијих и најпопуларнијих. Кроз дуги низ година она је дала велики број дела, поред тога што је као сарадник многих листова и часописа написала хиљаде чланака. Матилда Серао је завршила свој дуги и плодни живот и рад у Неапољу овога лета, 25 јула. Интересантан је цео живот ове темпераментне и ватрене Наполитанке, и ако није рођена у Неапољу. Родила се у Патрасу у Грчкој 7 марта 1850 године. Она је била кћи Наполитанца Францешка Серао и Паулине Бонели, Гркиње из аристократске породице. Мати Матилде Серао, жена велике културе, била је прва њена учитељица. У детињству је Матилда била врло живе природе, са великим бистрим очима и бујном коврџастом смеђом косом (тако је сама себе описивала) таква је дошла са родитељима у нови завичај, Неапол.. Њен таленат није се јавио рано. У осмој години будућа списатељка, размажена јединица у мајке, није знала ни читати ни писати. Али, ускоро и за кратко време, поред болесне матере, она је учила, и када је бледа стрпљива госпођа оздравила, Матилда јс читала и писала коректно. Њена прва лектира била је једна огромна књига: целокупна дела Шекспирова. Матилда Серао се брзо развијала.

Похађала је језуитску школу где се пробудила њена интелигенција и за кратко време она је стекла диплому са којом је добила место телеграфисте. Четири године, од своје осамнаесте до двадесет друге, Матилда Серао је куцала у тастер за 80 лира месечно. Тада падају и први њени књижевни покушаји. Написала је: Normale feminile и Telegrafista dello Stato. Пошто je добила место да може живети (отац јој је адвокат без праксе) млада телеграфитскиња је почела да пише не само за своје лично задовољство, него и за јавност под псеудонимом Tuffolina. Публика се одазвала. Охрабрена Туфолина ради даље, шаље новелу Opale која привлачи пажњу неапољске критике и бележи први корак младе списатељице. Ушла је у рад интенсивно од 1878 године. Јавља се и изван неапољских зидова, у разним италианским књижевним часописима. Велики књижевни центар у ово време у Италији био је Рим где излази Capitan Fracassa, око кога су сакупљени тада млади: д’ Анунцио, Едуард Скорфољо, Паскарела, Васало, Мартини, Лоди и др. Матилда Серао је неуморна. То нису биле само елегантне новине, него дају основе новом журнализму и новој италианској књижевности. Чувени жути салона, који су се у ствари сводили на једну узану собицу, често су окупљали најславније савременике. У овој средини пуној одушевљења у коме је журнализам неговао полемику са тоном

највећег каваљерства, Матилда Серао је писала оштроумне шале. Године 1885 она се удаје за Едуарда Скорфољо и има четири сина: Антонија, Карла, Паола, Микеле и кћер Елеонору. И ако је била предана мати, ипак без прекида наставља свој књижевни рад. Измећу 1879 и 1881 имала је већ читав низ књига од којих је роман Fantasia изазвао најживљу полемику мећу критичарима. Са својим мужем, Скорфољом, основала је и издавала лист Mattino. Али, журнализам који је Матилда Серао тако много волела и који је уједном делу дефинисала: «живот примамљив, али несталан, пун великих задовољстава, али пун и великих болова« није је удаљио од књижевности, шта више био је за њу подстрек за рад. Она ствара обилно. Због своје плодности Серао је названа италианска Жорж Санд. Многобројни романи и новеле изашле су из њене маште. Она достиже врхунац успеха у делу Il Paese du cuccagna. После романа Fantasia, хронолошки говорећи, следовали су помињемо само најважнија дела Addio amore! Castigo. All'erta sentinella, Gli amanti, Le amate, Dopo il perdono, Eviva la vita, Fior di passione, Storia di una monaca, Il romanzo di una fanciulla, Donna Paola, La Madona e i santi, и тако даље, и тако даље. Период најинтенсивније продукције Матилде Серао почиње романом Il Paese di cuccagna, писаним са социал-

ном тенденцијом. У њему је Серао тражила да угуши рафиниран живот и страсти својих наполитанских љубавника. Под утицајем неомистицизма који се јавља, појавила се 1898 њена књига успомена из Свете Земље Nel Paese di Gesu, у којој је она дала књигу. пуну осећања »Фигура Христова је највиша, најхуманија мој пут у Палестину ми је потврдио ову моју мисао«, изјављује она. Цело кљижевно дело Матилде Серао писано је са дубоком психологијом. Њени људи живе, раде и боре се, и ми осећамо то, а кад оставимо књигу, и даље мислимо и живимо с њеним јунацима. Она сама каже: да је све у њеном памћењу живи спомен, да види докле се простиру разни животи, наслагани као слојеви геолошког живота у кори земљиној. Она бележи живот као што га налази, без реконструисања измишљених бића и живота. „Од првог дана од када пишем, никада нисам хтела ни знала да будем друго до веран хроничар свога сећања“. Главни јунаци и јунакиње Матилде Серао су махом из аристокрације наполитанске. У добро простудираним романима Збогом, љубави! и његовом наставку Казна, Матилда Серао је фигуре сестара Ане и Лауре, као и тип Чезара Диаса израдила са свима танчинама психоанализе. Она је показала све познавање људске душе. На педесет страница она износи душу несрећног Чезара који ће да свисне од бола и жалости крај мртвачког

Страна 2.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Боој 15.