Женски покрет

воме извештају нама пада у очи и подвлачење важности, често судбоносног, првог места, што је карактеристично за доба и време у коме живимо. Тешка и жалосна је истина коју треба признати да је готово у свима нашим неспоразумима јабука раздора то недостижно прво место. Због њега се у последње време бори, саплиће, руши, због њега се потцењује, напада, мрзи; због њега се чине тешки грехови, насиља и безакоња и не милосрдно ниште тековине и вредности, које су са муком и жртвама градила читава поколења. Због првог места, о коме нам »Домаћица« вели да је додељено г-ђи Биби на Делиграду, би лo би ми милије да је не морам демантовати, те да једном заједнички поздравимо увиђавност људи да су нама женама бар на једној свечаности уступили прво место. Али, на жалост, ми све добро знамо да можда још за дуго нећемо добити од мушкараца нигде прво место и зато молим, да ми се верује да га ни г-ђа Биба на Делиграду није добила. Колико се ја сећам прво место као говорник добио је г. Владика Доситеј, за њим пуковник г Дамњан Влајић, па једин представник месне општине, затим командант армије и представник Београдске Општине. На крају су дошле женске организације. Дакле, у најсрећнијем случају можемо говорити о седмом месту, али никако о првом.

По доласку на Делиграду пријавила сам се Приређивачком Одбору, да ћу говорити и приложити венац од стране Народ Жен. Савеза Српкиња, Хрватица и Словенкиња. Какав је ред говорника био предвиђен, није ми било познато, нити ме је то много интересирало. Знала сам да су у Приређивачком Одбору били чланови и главни аранжери г. г. Дамњан Влајић и Паја Денић. Ова два имена у Одбору могла су бити свакоме од нас довољна гаранција да се неће десити никаква некоректност ни омашка, и да ће сваки говорник добити место које му припада према величини и важности организације коју заступа. Пошто је било много гостију званих и одабралих, није могло бити ни говора, да би се једнима доделиле неке нарочите почасти на рачун других, а после ова свечаност је била толико патриотска, достојанствена и дирљива, да никоме није ни падало на памет да мисли на такве ситнице. Неспоразум са председницом Жен. Друштва наступио је овако. Пред сам полазак на место помена изненада ми је пришао један високи функци-

онер из Београда (кога овде данас нећу да именујем, али ако се укаже потреба рећи ћу и његово име), и ако ме лично није познавао, упутио ми је питање: »Када ће говорити Женски Савез?« Одговорила сам да ће говорити према утврђеном реду, када буде прозван. На то ми је господин казао: «Пазите Госпођо, Савез не може говорити пре Београд Жен. Друштва«. Изненађена овим речима, упитала сам господина, од куда долази он да овде прави распо ред говорника, када је на овој свечаности и он сам гост. И тада ми је господин одговорио: »Синоћ, пре поласка воза са Београд. Желез. Станице, нашла. ме је г-ђа Мара Трифковић и ставила ми је у дужност, да водим рачуна да представница НародЖен. Савеза не говори пре председнице Београд. Жен. Друштва«... И ако сам била јако индигнирана чудноватом интервенцијом овога господина, ипак сам дубоко веровала да председница Женског Друштва ништа не зна о овоме у напред припремљеном покушају, који би учинио да се поквари један стари уобичајени ред кога су увек поштовале све Женске Организације учлањене у у Н. Ж. Савезу, а против кога се за 20 година није дигао ни један глас, ни један протест. Пришла сам г-ђи Биби и најпријатељскијим тоном за питала је: »Да ли међу нама може бити разлике у схватању о месту које припада представници Народ. Жен. Савеза у моменту када репрезентира 320 женских организација?« На то је г-ђа Биба сасвим неочекивано и са невероватном арогантношћу планула говорећи: да неће да чује више за Н. Ж. Савез, да је Савез носилац интрига, да се увек трпа у прве редове, и т. д., и т. д. У немогућности да слушам и даље многобројне увреде које су сипале као киша на адресу Народ. Женског Савеза Српкиња, Хрватица и Словенкиња, напустила сам г-ђу Бибу рекавши јој, да ћу данас говорити само ако се Народн. Жен. Савезу да оно место у реду говорника, које је он до сада увек имао, или да уопште нећу говорити. Трудила сам се да избегнем свако даље објашњење са председницом једног друштва које је било члан Савеза, а која је својим неодмереним речима по сваку цену желела да компромитује углед Савеза и савезовог представника. Дубоко сам жалила што је председница Београд. Женског Друштва гледала у мени само лице које она мрзи и сматрала је да ми не дугује никакве обзире. Грдила је толико гласно да је околни свет почео обраћати пажњу на нас.

Завршујући ову исправку изјављујем још једном: да г-ђa Биба није имала потребе да ме као представницу Н. Ж. Савеза одбија не давши ми моје место. Њено место нисам никада тражила, јер сам увек имала своје место пуно части. Говорила сам седма по реду, а г ђa Биба одмах за мном. Да је све ово истина што сам изнела, спремна сам и заклетву положити а могу се позвати и на сведоке. После свега овога, нама треба да буду јасни многи немили односи међу нашим јавним радницама. Ја дубоко верујем да нас доживљене не правде и непријатности морају учити да извесном ширином схватамо чак и нападе, па ако је потребно да их донекле и правдамо. Једино у оваквом схватању наћи ћемо олакшање и утехе, и онда ћемо се понова моћи враћати започетим пословима са новом снагом и новим стрпљењем. Београд.

Мила Д-р Симића.

Изјава.

Приликом одржаног помена изгинулима у рату 1876. г. на Делиграду, Приређивачки Одбор за ту свечаност одредио је да представница Народног Женског Савеза говори пре свих осталих присутних женских друштава. 9 децембра 1927 Члан Приређивачког Одбора

Дамњан Влајић,

пуковник у пенсији.

За мир

У прошлом броју нашега листа јавили смо да је одржала Интернационална Феминистичка Алианса за женско право гласа нарочиту конференцију за третирање питања о миру v Амстердаму од 16 - l9 новембра. Најважније закључке те конференције доносимо данас. Они гласе: 1) Конференција је убеђена да се може стварно разоружање свих земаља постићи само на тај начин, ако морално разоружање оствари атмосферу међусобног поверења. Зато топло моли све жене и мајке да раде на моралном разоружању свим могућим средствима, а нарочито могу то спроводити путем васпитања младих генерација у духу мира и интернационалног споразума. 2) Конференција констатује са задовољством да је 8 заседање Друштва Народа успоставило нарочити одбор за студију питања разоружања и сигурности. Нада се да ћe се тај Одбор изјаснити у прилог међународног споразума, који ћe формално забранити да се рат започне. Моли

све владе да потпишу факултативну клаузулу сталног међународног суда за арбитражу и склопе уговоре којима се обавезују да предају све спорове, ако поступак за поравнање не успе, интернационалном суду. 3) Конференција је убеђена да је узрок садашњег неповерења међу народима у непрестаном наоружању; наоружање носи у себи стално угрожавање oceћaja сигурности и зато је оно узрок и последица за интернационалну несигурност и ратове. Убеђене смо да је и у садашњем стању мoгућ међународни уговор за ограничење наоружања. 4) С обзиром на дугове свих европских земаља, који су стална опасност за економско стање и тиме за светски мир, конференција моли све своје организације да утичу на своје владе у томе смислу: да предложе Друштву Народа да уз сарадњу својих стручних органа изводи општу истрагу са чисто економских видика о интернационалним финансиским обавезама, које су настале услед рата. 5) Конференција упозорава председника и поједине чланове савета Друштва Народа да заступништво консумената код економског одбора није потпуно, јер није члан ни једна жена. Жена одређује потрошњу породице и оне исто толико трпе као мушкарци услед високих цена, дезорганизације трговине и беспослице. 6) Са задовољством констатујемо да се сложила економска конференција, одржана у Женеви, и на којој су учествовали делегати свих делова света, свих класа и мишљења, у том да треба водити такву економску политику која је у интересу мира и благостања целога света. Ова политика се ослања на факт да су све земље у економском погледу више или мање зависне једна од друге. Она тежи к томе да се пониште све границе које данас у тако великој мери спречавају светску трговину. Конференција је сагласна да би таква економска политика знатно допринела побољшању светског економског стања и тиме би се подизао животни нивоу опште, цене би пале и прилике за рад би се умножиле. Констатујемо да би одстрањивање трговинских граница које не значе само разметање и губитак него проузрокују међусобне несугласнице и непријатељство, знатно дипринело за остварење мира. Ми признајемо идеале потпуне слободе и духовне и економске размене међу свим народима и враћамо се у нашу земљу са одлуком да препоручимо нашим женским организацијама да је за остварење светскога мира неопходно потребно да заложе

Милица Јанковић

српска савремена списатељка.

Мећу данашњим српким списатељкама најпопуларније су Исидора Секулић и Милица Јанковић. Кажу да је Исидора Секулић прешла, разуме се као списатељка, целу Голготу модерне жене, од главобоље до хистерије, од стида до носталгије од аутоанализе до психопатологије. Ова културна жена, која је око двадесет година живела у Италији, Француској, Немачкој и Енглеској, била би у стању да дигне читаву револуцију у одбрану ружне, презрене и намучене жене. Дела Исидоре Секулић су револт противу неправичне природе и, још тачније, противу мушкога инстинкта који тражу, фриволну и каприциозну али свежу, ружичасту и примамљиву женскост претпоставља најеволуиранијој спиритуалности, па ма то била и сена једне васкрсле Сафо. Она, за љубав оне коју брани, због чега би требало да јој буду захвалне све негације лепоте, више воли чак и пасторчад природе расуту међу норвешке фјордове и замрзле сибирске степе и не крије своје презирање према јужњацима, које назива пуним фанзаније и размажености. Има пак проблема који налазе све жене конпактне, и лепе не мање од ружних буне се увек противу социалне неправде и противу бруталног егоизма мушкараца. Највећи је њихов

грех што су дозволиле да их борба и беда живота унаказе. И стога списатељке више романтичне неголи човек. као и све жене, теже често ка једној сентименталној рехабилитацији човека. Ка тој рехабилитацији циља и најсимпатичнија списатељка, права Српкиња и јужњакиња Милица Јанковић, ма да у њеним радовима човек скоро увек иде у други ред. „Исповести" и „Плава госпођа". Милица Јанковић је публиковала 1913 године једну збирку приповедака „Исповести", 1918 роман „Пре среће“, 1919 „Калуђер из Русије", исте године „Незнани Јунаци“, које је велики рат инспирисао; 1920 „Чекање“ и 1924 други роман »Плава госпођа«. Од приповедака пала ми је у очи „Болничарка". која се овако представља читаоцу: „Тридесет ми је година. Тридесет година живота без живота. Прошло детињство, ђаковање, младост про шлa, а никад среће, никад љубави, никад жељеног успеха, никад великог, до заборава, задовољства, никад чак ни грохотног, слободног, детињског смеха. Ничега лично свога: ни велике, опојне радости, нити бар бола великог истинског и свога. Само сенке, само одјеци, само одблесци. Зашто? Али ја се не жалим и не кривим никога Јa не јадикујем, већ размишљам. Ја нисам несрећна; ја само нисам срећна" Тако је девојка без лепоте расла и без љубави. Другарице су је међутим волеле зато што их је помагала да

доврше задатке и везове, док су се оне огледале у прозорским стаклима и дотеривале косу пре но што fee у разред да уђe професор. Девојко без љубави и без радости сањала је друге успехе. Али се морала уверити да се ни као музичарка, као сликарка или списатељка неће уздићи изнад средњега. Али није очајавала и сама је себи говорила да у сваком човеку има довољно кукавичлука да се покори својој судбини Код некога има и цинизма. Човек се смеје некадашњем човеку. Ко је био поштен па после скренуо са правог пута, исмејава своје поштење и пређашњу неискуствос; ко је имао велике идеје и велике наде, после разочарења исмева своју детињску на ивност и луда фантазирања. Исмевање је ваљда нека лажна утеха за оно што је умрло. Увек је губитак велики а утеха мала. А мали човек задовољава се малом утехом. Али, девојка Милице Јанковић помирила се са судбином, јер је у самој себи открила своју велику мисију: вратити се мeђу људе, живети њиховим животом, волети њихове радости и њихове болове, правдати њихове недостатке. Тако је постала болничарка свих оних који су њој долазили да јој повере своје болове и да од ње просе утеху. Јанковићева, којаје као жена лепа а као списатељка симпатична, има особина своје болничарке. Зна да живи од болова и радости својих јунакиња

и разуме њине недостатке. Путем којим иду њене девојке и жене има увек више ружа него ли трња, а небо има више светлосги и звезда него ли облака и мрака. Уметност Милице Jaнковић, нежна као невина љубавна песма, миришљава као усамљени пролетњи пљусак, зна да извини слабости људских бића, храбрећи их да подносе тежине живота и подсећајући их да на крају крајева судбина није тако зла а живот мање црн но што може да изгледа. Јунакиње Милице Јанковић знају да буду енергичне. Једна од њих, жртва мужевљеве љубоморе пише пријатељици: „Кажу да има и жена тако љубоморних, да и јаки људи могу да наиђу на такав пакао. О, а зашто трпе? Зашто се не ослободе? Лудо је трпети пакао због страха од скандала и од светског оговарања. Ако је љубомора лудило, онда је друштво дужно да нас ослободи од заједнице са лудаком". И Даница, пошто је годинама подносила бесну мужевљеву љубомору, бежи од њега и враћа се кући својих родитеља. Друга једна јунакиња једне лепе приповетке Милице Јанковић спрема се да уђе у живот. Када је дошло разочарење и када ју је оставила љубав, девојка омрзну и саму себе и све људе и, као што то чине шипарице од 16 до 18 година. покуша да се убије. Али, када јој се појави крв на устима, јача од бола и уништења,

Страна 2.

«ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 22.