Женски покрет

Наше додирне тачке.

Пре свега, сматрамо ва потребно да изјавимо двоје: Прво, ми не пишемо у име свију српских жена, има их, вероватно, које и друкчије мисле; као што се надамо да све Бугарке не деле мишљење г-ђе Иванове. Друго, пре кратког времена ухваћени су митраљези, послати за Маџарску, од исте фабрике из које су каме г Протогерова. Извршила је усред Скопља на пок. Прелића атентат једна жена, послата од "Македонске организације" у Бугарској, и то баш онда, кад су се у нашој средини налазиле г-ђа и г-ђица Андерсон, Енглескиње, у намери да оснују секцију „Лиге Жена за мир и слободу". Наше јавно мњење је узрујано, велики је гњев целога народа; чују се огорчени захтеви да се истом мером од говори на све провокације, стрпљење се ближи крају. Па су ипак наше жене, сакупљене око „Женског Покрета“; у своме листу, храбро, прештампале чланак г-ђе Иванове, који се сматра код нас као један атентат на справедљивост и осетљивост наших политичара и ратника. Зато, нека нам је допуштено да изјавимо своје поштовање истим женама, са жељом да и даље истрају на томе тешкоме пу ту за изналажење начина и средстава да се до-ђе до мирног решавања свију спорних питања међу народима уопште, а напосе између бугарске и Југославије. Тешке су економске, привредне и финансиске прилике у Бугарској и у Југославији. У првој влада један комитски режим, а њени се најбољи синови изгањају и прогањају. У другој чисто партизанска влада, уских видика и широких апетита, њени пак најјачи и најбољи раденици бачени су у позадину. Владе обадвеју суседних земаља нису дорасле висини задатка који треба да изврше. Потребно је да бугарске и српске жене изађу из своје резерве, да снажном борбом за политичка права, енергичном акцијом за слободу речи и мисли, убрзају долазак на владу и у Бугарској, и у Југославији, њихових најјачих, слободоумних, најпоштенијих, далековидих политичара, позитивних вредности на свима пољима; а затим ће одмах доћи отворен пут за зближење Бугарске и Југославије. Признајемо, надали смо се да у чланку г-ђе Иванове нађемо мишљење, излагање, специфично женско, нешто ново, послератно, али смо у њему прочитали, мушким језиком, много пута препричавану причу, оно вечито бугарско-српско »стрижено- , кошено«, што нас је одводило на ; Сливницу, 1913 и 1915 годину, на узајамна окривљавања и анкете. Шта ће нама, очевидцима, свију ;

злочина светскога рата »Карнеџијева анкета«? Или је она потребна као нека врста оправдања пред великим, »цивилизованим« државама, чија свирепства ако нису већа од варварстава малих народа, а оно су, свакако, многобројнија. Можда је она за будуће генерације? Али, какву политику воде данашње дипломате великих држава, управо њихове капиталистичке класе, може се десити да будуће генерације баце у архиву старе анкете, заузете писањем нових и проналажењем криваца за још један светски рат - да ако црвени пла мен из препорођене, велике, братске нам Русије не спржи црне, фашистичке кошуље и не прогута кубуре г. Протогерова. „Бугарска Македонија, Македонци у ропству српском". „Бугарски хероји који као птица прелећу преко границе српско-бугарске". „Бугарске мањине у Југославији. Чисте руке бугарског владајућег режима у атентатима у Јужној Србији, скопски процес.“ „500.000 македонских избеглица од тираније српске, грчке, раније турске”. Све су то ствари које се могу сервирати европској штампи по скупе новце бугарскога, раднога народа. Бугари, као и Срби, ти вечито рђави суседи, врло добро знају колико ту има истине. Све је то исто толико тачно, као и она цифра од 500.000 избеглица пошто у званичној, баш бугарској, статистици много друкчије пише. Г-ђа Иванова тражи да заборавимо прошлост, да се оставимо далеке будућности, а да узмемо у рачун само садашњицу. То је исто толико немогуће, колико и штетно. А да је то тако, види се по томе што нас предлози г-ће Иванове, једино могући, по њеном схватању, за споразум одмах бацају у прошлост и угрожавају будућност. Захтев да се погранични предели, Босиљ град и околина, који сад припадају Југославији, врате Бугарима, као њихови, бацају нас одмах за 50 година у прошлост, кад се скла пао Сан-Стефански уговор и Русија стварала Бугарску. Ево шта је онда познато, руски историк, Мајков писао у руском листу „Ново Време": Срби представљају себи пограничну линију према Бугарској која иде од Видина ка Беркову, на југу те линије налазе се окрузи, насеобине, градови који сведоче да су ту живели као што и сада живе, и владали Срби... Српска је Србица, прозвана Софија, где је гробница Српскога Краља Милутина, Бања близу Ђустендила... Срби вековима сматрају ту земљу као своју и зову је својом домовином. Има у њих предање да су град Видин зидала три брата Србина и да су га назвали по имену своје

сестре Видосаве“ и т. д., и т. д. Кад је овако писао за време Сан-Стефанског Уговова Рус, Мајков, а како су тек писали српски државници, дипломате, историци. Срби су, дакле, сматрали, да су им ти отети крајеви били у ропству под Бугарима 50 година, те према томе они сад нису ни мањина бугарска, ни поробљени Буга ри, него из ропства бугарског браћа ослобоћена. Шта то све значи? Значи захтев да се погранични крајеви врате Бугарској, не води ни споразуму, ни трајном миру, него рату на сваких 50 година. Јер, сваких 50 година онај који изгуби доказује своје право; а оно што је првоме право, другоме је криво. Прошлост Бугара и Срба тако је испреплетена, уткана, заједничка, да нам је ипак трајан и срећан мир само у заједници; у супротном случају опет излази на оно, што смо у прошлом чланку рекли: »Што се на сабљи добије, на сабљи да се губи«. Није у тако далекој будућности Југославија са Бугарском. А и да је, баш жене са децом и омладином има да раде на тој далекој будућности. Али, као што је Аустрија убрзала стварање данашње Југославије, тако данас г. Мусолини ради свом снагом за улазак Бугарске у југословенску заједницу. Југословенска заједница нису само речи, а и жеље, омладинаца српских и бугарских. Ми смо доживели да у престоници Југославије, у сали београдског Университета, чујемо исте речи од једнога прекаљенога бугарскога патриоте, вештог дипломате, искуснога политичара, бившега министра, великога борца за права сељачког народа, Г. Тодорова. Покојни Стамболиски, представник сељачкога и раднога народа, персонификација трезвенога схватања бугарскога, радљивости и практичности трасирао је пут, почев од „Нишкога споразума“, за збли жење српскога и бугарскога народа. Он је пао, не зато што је његова идеја неостварљива, ни пут нетачан, нити што су његови непријатељи били јачи. То је била једна историска нужност. Још су наше ране свеже и дубоке, а туга бугарскога народа велика. Потребно је времена да се преко тога створи Југославија са Бугарском. Потребни су борци за остварење тога идеала. .Њих већ има 25000 мртвих у Бугарској, а небројено много живих. Мртви опомињу, живи раде, време хита. Дужност нам је да позовемо бугарске жене, и жене свију народа, противу експлоатације жена за насилничку смрт. Ево још једне жене чија је фантазија и слаба воља експлоатисана. Она је, заведена, учинила атентат на пок. Прелића у Скопљу. Нежна кћеринска, сестрин- 1 ска, мајчина рука, сејачица живота, 1 у канџама човека и звера, посејала 1 је смрт.

Позивамо бугарске жене у заје ничку борбу противу експлоататора бугарских и српских жена, угњетача бугарског и српског народа! Зовемо их у борбу за просвећивање и ослобођење бугарске и српске жене, за грађанска права, за слободу мисли и речи у Бугарској и Југославији! У великом светском покрету за мир могу се употребљавати разне методе, али прави, сигуран пут јесте васпитавање деце и омладине у томе правцу, васпитавање будућих грађана за будући општи мир. Највеће поборнице тога новога, интернационалнога, духа солидарности јесу, природно, жене; њихова је улога на томе послу најјача. Позивамо на сарадњу бугарске и српске жене за ново васпитање њихове и наше деце и омладине, која има да оствари велики идеал југословенског народа његово уједињење! У најлепшој намери, рекли смо шта смо имали, нека сад кажу и друге Бугарке, Српкиње, Хрватице, Словенкиње, нека се припреме за наше уједињење, јер се оно приближава. Београд.

Милева Петровић.

Жена у Законском Наследном Праву по нацрту Општега Грађанскога Законика за Државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Највећи задатак Женскога Покрета у нашој земљи јесте да се извојује изједначење жена и мушкараца пред законима наше земље. Од самога почетка свога рада Женски Покрети су најенергичније радили на томе, да се у новом пројекту Грађанскога Законика спроведе потпуно изједначење свих грађана без разлике пола. У томе циљу су одржаване многе јавне конференције, зборови и т. д., а 1925. год. преко Народнога Женскога Савеза спроведена је успела акција, да се прикупљају потписи наших жена које траже од Народне Скупштине да што пре изједначи жене са мушкарцима у наследном праву за нашу државу. Пошто је стални Законодавни Савет завршио свој рад на пројекту наследнога права новога Грађанскога Законика, Женски Покрету Београду се обратио уваженом г. Професору Живојину Перићу, сталном члану Савета, са молбом да нам у једном предавању изложи какав је положај жене по новоме нацрту, и у колико се по томе нацрту побољшава положај српске и црногорске жене, које су до сада биле немилосрдно потиснуте. Господин Перић се љубазно одазвао нашем позиву, и 18. Јануара т. г. одржао је у Женском Клубу предавање које доносимо у целини, пошто је од врло великог интереса за све наше жене, из целе домовине, које нису биле у могућности да чују излагање г. професора Перића. Молимо наше чланице и пријатеље да добро простудирају ово предавање и да нам евентуално доставе своје предлоге, ако сматрају да Женски Покрети треба да предузму још какву акцију пре но што овај закон буде поднесен Народној Скупштини. Госпође, Госпођице и Господо, Када ме је поштовани и учени секретар „Женскога Народнога Савеза“ и „Женскога Покрета", Г-ђица Милена Атанацковић, замолила да, у Женском Клубу, одржим једно предавање.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број поштанског чековног рачуна: 53.191. Администрација: Кнез Михаилова, 46/1.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 1 фебруара 1928. БРОЈ 3 - ГОДИНА IX.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. - Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60. - Примерак 2 динара.

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.