Женски покрет

к. пије даље следио свој извор, ове промене, које је 1922. г, доживио фр. закон, нису унишле у србијански гр. з. У Хрватској и Словенији, те Далмацији вреди аустр. грађ. зак. и то у Словенији Далмацији скупа с напреднијим установама, које су садржане у новелама. Припада тај закон германском типу закона, који патернитетске тужбе дозвољује. По нашем су закону законита она деца, коју венчана жена роди у законитом року - § 155 - дакле у Хрватској и Славонији седмог месеца после склопљене женидбе, или десетог месеца после смрти мужа, или коначног разрешења женидбеног веза. По новели је овај рок одређен са 180, resp. 300 дана. Законитост детета, које је макар и венчана жена родила пре, или после овога рока може муж, као и његови интересирани рођаци, побијати. Адултериј мајке сам по себи, ни њено изрично тврђење, да је дете незаконито, да муж није отац детета, не одузимају код нас детету законитост његова рођења и то према принципу: - Wem gehört die Frau, dem gehören die Kinder. - Ванбрачна су деца према томе, да се послужимо дефиницијом проф. Перића, она деца што их роди мати, која nије у браку, или, ако jе брачност с успехом контестирана. Како смо већ истакли патернитатску тужбу наш закон дозвољава, приговор plurium concubencie се не уважује. Да у бившој краљевини Србији не вреди и данас други систем, не би за нас цело ово питање било од велике важности. Уз постојеће стање а обзиром на прописе наших закона, да се тужба има поднети код оног суда, који је надлежан за оца, може право, што га закон даје ванбрачном детету, на правном подручју Хрватске, као Далмације и Словеније, постати илузорне. Ако је ванбрачни отац Србијанац, неће бити могуће против њега подићи патернитетске тужбе. Осим добровољно признатог детета и детета ком Је отац у случају силовања и одводења судски утврђен, ванбрачно дете у Србији према свом ванбрачном оцу нема никакових ни имовинских, ни обитељских права. Очинску власт у Србији над ванбрачним дететом врши старатељ, издржава дете мати и то у сваком случају мати у првом реду. У колико су у питању призната ванбрачна деца, а мати је неимућна, онда дужност уздржавања пада на оца, сву осталу ванбрачну децу дужна је у случају неимућности, материалне беде незанконске мајке издржавати кућа, где се дете родило, односно мајчина опћина. Неправедност овакова нормирања је јасна, а и све тешке последице, које из њега нужно преизлазе. Наш закон искључује ванбрачно дете из »очеве фамилије, али налаже оцу } првом реду дужност издржавања детета и то без обзира на сваку релацију мећу очевом и мајчином имовином. Ако ванбрачни отац нема имовине, али јс способан, да привређује, он мора радити, да би могао издржавати дете Дужност издржавања почиње с породом детета. Издржавање престаје, као и код брачне деце, без обзира на доба, чим се дете може само издржавати. Ванбрачно дете не наслеђује свога оца, али му пристоји издржавање од очевих на следника. Тај захтев на издржавање ванбрачног детета ужива приоритет пред захтевом на нужни део брачног опскрбљсног детста. Мајци самој према ванбрачном оцу детета у Хрватској и Славонији не припада никаково право. Други закони нису били према ванбрачној мајци овако неправедни. До револуције припадало је ванбрачној мајци у Русији издржавање, као и детету - о бољшевичкој Русији говорићу касније, аустријска новела одрећује, да је ванбрачни отац дужан ванбрачној мајци надокнадити трошкове порода и дати јој издржавање за 6 недеља после порода. Да мати и дете у најтежим часовима не би остали без нужних средстава садржи подједно новела благотворну установу по којој сиромашној

мајци пристоји право, да три месеца пре порода од оног за кога докаже, да је с њим била у интимном односу и у колико овај однос приближно пада у законито време, тражи, да унапред положи за дете издржавање за три месеца, те обични износ, који ће отпасти за трошкове порода. Ова установа у стању је, да спречи многи злочин у који иначе мати невољно срће под притиском глади и потпуне беде за оно време, док се код суда нс доврши поступак на признање очинства. Као што законској деци, тако и незаконској деци и то овој одмах по породу, именује суд тутора, који има да води бригу о свим дечијим интересима, о његовој имовини и његовом што бољем узгоју. Жене су у Хрватској и Славонији још увек од туторства принципиелно искључене. Премда је туторство једна од најозбиљнијих дужности, коју човек може на себе преузети. у пракси имамо мало добрих тутора. То би најбоље могла да кажу сама деца, која су по којој несрећи била лишена очеве скрби, или као ванбрачна деца нису у оцу никад имала старатеља, - а приватног је тутора тутурство споредно звање, које он најчешће, или ради помањкања времена, или ради недовољног разумевања и схваћања своје дужности потпуно занемарује. Нису ретки случајеви, да овакав тутор ради управ против дечијих интереса у сваком погледу. Да томе свему доскочи увела је новела т. з. генералног тутора, ком је туторство „Berufspflicht." Подједно је суд у штитничким већима добио велику припомоћ. Ова већа воде бригу о том, да суд увек на време дозна све чињенице, које су важне за заметање и вођење туторских посала, те да подупире суд код надгледања штићеника. Запуштеност, беда, зли примери, помањкање обитељске пажње раћа код ванбрачне деце, како смо већ споменули, далеко већим процентом криминалитета. Принцинг у „Handwörterbuch der Staatswissenschaft" вeли, да је у доби од 12—20 година у Берлину кажњено ради злочина и прекршаја округло 10% брачне, а 20% ванбрачне деце. - Овде се особито види од какве је спасоносности банска наредба, која Је у Хрватској и Славонији донета на основи овласти Народног Већа "1918 г., а по којој потпуна криминална одговорност у Хрватској и Славонији настаје тек са навршеном 18 г. - Све казне на које дете до 18 г. буде кажњено носе на себи чисто узгојни карактер. До 18 г. суде деци посебни судови за младеж. Суди им један судија пред којим деца не стоје, као кривац пред редовним казненим суцем, ком је задаћа, да утврди кривњу и изрече казну, већ, као залутали син пред добрим и разумним оцем, који настоји, да га најстрожијим мерама изведе на прави пут. Од свих закона био је до у најновије доба најнапреднији у односу према ванбрачној мајци и детету норвешки закон од 10 априла 1915 г. По норвешком се закону уопће и не говори о ванбрачном, илегалном детету, већ о детету родитеља, који се нису венчали, ванбрачна мајка мора пријавити суду оца детета, те три месеца пре порода ставити захтев за алиментацију. Отац је дужан издржавати своје натурално дете, оно ступа прсма њему у родбински однос, има наследно право, као и деца у браку рођена. Мајци пристоји издржавање три месеца пре порода, те трошкови порода. Ако отац неће да плаћа, што је дужан матери и детету, суд га може осудити у завод за присилни рад. Исто је тако напредно - особито, што се тиче нормирања правног положаја ванбрачног детета — закон у бољшевичкој Русији. Пре него што пређемо на саме законске прописе интересантно је бар у најкраћем приказу промотрити, како се законодавство у Совјетској Русији - о којој се и данас мало зна - развијало. Прва брига бољшевичке, или како се већ тада називала - комунистичке Владе након октобарске ре-

волуције од 1917. г. било је што хитније уништење свег оног друштвеног поретка, који је у Русији владао до револуције. Поступало се безобзирно. За сваку се методу налазило оправдање у коначном циљу, ком је имала довести радничка диктатура, дакле, комунистичкој држави у којој су појмовно сви људи једно, сви браћа. Постојећа је диктатура проглашена нужним пролазним стањем сретној комунистичкој држави. Буржоа зију, као противницу комунизма и комунистичке државе, као и све институције и законе, које је ова класа створила, требало је уништити. У кратком периоду од једне године укинула је доиста радничка руска влада већину царских закона, а место њих донела разне декрете, односно издала наређење, да судови у помањкању законског прописа имају судити по слободном судачком уверењу, које има своје границе у интересу комунистичке партије. Ово је први период правног развоја у комунистичкој Русији, који обухваћа време ратног комунизма, а траје до 1921. г. Радничка је диктатура својим методама истина изнела победу над руском буржоазијом, руска је буржоазија потпуно уништена, од царске Русије није остало ни трага, земља је прешла у државно власништво, подузећа су социализирана, но она идеална људска заједница комунистичка држава у чије се име толико уништило, удаљила се коначно у нсдостиживу даљину, јер је политичка победа бољшевика била у исто време потпуни господарски крах. Овај је господарски крах присилио владу на деломични повратак ономе, што је било уништено, на повратак капиталистичком господарском систему, т. ј. новој господарској политици, Непу, који се - будућ је ипак држава остала власница главних економских добара - зове по Лениновој ознаци - државни капитализам. Концесије дане иностранцима, деломична успостава приватног вла сништва, траже сигурније законе него што су били постојећи мањкави декрети. Доиста, с новом господарском политиком почиње и нови интенсивни законодавни рад. Ствара се цео низ нових закона, који, и ако настоје, да сачувају ознаке ратног комунизма, ипак базирају на капиталистичком систему. Главни од тих закона је опћи грађански закон, који је ступио на снагу 1 јануара 1923. Овим су законом гарантирана грађанима будућа права; имовинска права, која су прије тога појединцу припадала, а која је изгубио течајем револуције, проглашена су овим законом укинута путем „револуцијоне застаре«. Ово је други перијод законодавног рада бољшевичке државе. За разлику од осталих европских грађанских закона, бољшевички грађански закон не садржи у себи и обитељско право, Ово је право нор мирано посебно и то најпре 1917. г. путем декрета, а онда 1918 г. путем закона. Закон о обитељском праву је једини приватно правни закон, који датира из комунистичке, дакле прве законодавне епохе Совјетске владе. По свом садржају представља културну тековину, која ће се при донашању нових закона морати узети у обзир јер је у овом закону добрим делом узет у обзир напредни дух вре мена, измењене данашње друштвене прилике. Брак по томе закону није манус мужа над женом, већ равноправна заједница, која објем странама даје могућност на индивидуални и економски развој у сврху опћег бољитка. Забачена је црквена, а уведена грађанска форма брака, растава се обавља већ на једнострани захтев једног од брачних другова и то без посебног разлога. Жена удајом не губи своје држављанство, једнако ни име, супрузи носе по споразуму, или сваки своје првашње име, или заједничко - једног и другог. Исто је тако радикална измена проведена овим законом у положају ванбрачног детета. § 133 истог закона вели: - Основ обитељи није у браку, већ у фактич-

ном пореклу, нема никакве разлике измећу брачног и ванбрачног детета. Све последице, које из тог принципа произлазе проведене су до скрајних консеквенца. У данашњој Русији не вреди код нас постојећи принцип: „Wem gehört die Frau, dem gehören die Kinder." О свакој се особи воде тачни податци о њеном пореклу. Родитељ, који даде криве податке о пореклу свога детета, казни се веома тешком казном. Према томе, ако је отац детета нетко други него мајчин муж, мати је дужна у уреду навести име правога оца свог детета, јер се иначе излаже опасности туже, коју против ње може подићи свака интересирана особа. Чим је утврђено, ко је отац ванбрачног детета, стиче ванбрачно дете према свом оцу сва права, које има и брачно дете, дакле право издржавања, право, да му отац по тестаменту остави, или, да му у помањкању очеве расположбе - ipsa lege - припадне онај део очеве имовине с којом отац може слободно располагати (10.000 златних рубаља). Нужног дела бољшевичко наследно право не позна. Ванбрачна мајка има право на накнаду трошкова ношења детета, трошкове порода. Такав је законски положај ванбрачне мајке и детета у бољшевичкој Русији, али на жалост морамо истакнути, да ову повољну законску позицију прати једно тешко фактично стање. Учењаци, публицисте, који су у бољшевичку Русију путовали са највећим симпатијама износе најужасније слике о запуштености сиро машне деце. као и сиромашних жена уопће. У Москви постоји цела војска бедних малишана, који су сасвим изгубили људски вид, лишени су сваке етике и морала. Баве се краћом, просјачењем. То је нови тип људских створова у Русији, који се зов е »безпризорније« - без надзора... Положај је сиромашних жена по азилима ужасан. Кад упоредимо све ове разне законе, узмемо у обзир све последице, које могу настати услед код нас још увек постојећег правног партикуларизма и услед несоциалности појединих прописа, број ванбрачних порода, хитна потреба једног јединственог, напредног закона на овоме пољу указује се сама од себе. Постотак је ванбрачне деце кад нас знатан. Од сто живе рођене деце 7 је ванбрачних, а од сто мртве рођене деце 10 је ванбрачних. Од других држава највише се ванбрачне деце раћа у Аустрији, затим у Немачкој, Данској, Шведској, Италији. II. И ако социални проблем данас заузимље тако важно место, како смо у почетку навели, ипак се друштво у целини, не само кроз законе, који често датирају из једне данас далеке епохе, према ванбрачној мајци и детету односи с веома мало разумевања, мало самилости. Тај непријатељски став друштва према ванбрачној мајци и детету дирљиво приказује индијски философ-песник Тагоре у једној од својих песама у прози: »Једне вечери дође великом учитељу истине, ком су хрлили ученици са свих страна простране земље, неки дечко, поклони се и замоли, да и он смије слушати учитељеву науку. Ио како дете није знало, да одговори на учитељев упит из ког је племена, ко му је отац, врати се хитно у своју колибу к мајци, да му она да одговор на учитељсво питање. Сиротица је дете још нежније загрлила, но није му могла казати из ког је племена, ни ко му је отац, јер је оно било дете њеног греха. Кад се дечак вратио учитељу и казао му истину, учитељ се над њим ражалио, но учитељеви су се ученици од њега с презиром окренули...« Учитељеви су ученици уочили само спољашњи факт, да је дечак незаконито дете, но учитељ је уважио и дечју искреност и беду, није судио дете за грех мајке, већ га примио к себи и настојао, да га изведе на пут истине. Треба следити овоме примеру, али не само у односу према

Страна 6

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

БроЈ 9 и 10