Женски покрет

Додатак 9 и 10 броју „Женског Покрета“.

Правни и социални положај ванбрачне мајке и детета Предавање Др. Маре Илић, одветника, држано у Загребу и Марибору.

Оно место, које је до половине XIX века заузимала философија, заузимље данас један други проблем, који нас по свом интенситету, да се послужимо речима проф. Менгера, подсећа на највећи душевни покрет, који је пре 2.000 г. дао хришћански философско-рслигиозни систем. Тај нови проблем, који данас уједињује све културне људе чији интерес прелази онај чисто уски круг личних брига и личног задовољства — је социални проблем, рад на друштвеном бољитку, социални рад. Социални је проблем уздигнут на степен знаности, траже се и проучавају си стеми, који социални рад најбоље погодују, идеја социалности настоји да продре на сва поља, те нарочито, да у законодавству добије нужно место. Закон, који није прожет социалним карактером, не одговара данашњем друштвеном схваћању, а према томе нема ни битне одлике доброг закона. Да социални рад буде успешан, није достано, да они, који се њим баве, поседују већи, или мањи степен интелигенције, већ треба, да у свој рад унесе и топлине, срдачности, оне чисто женске срдачности, која се од неких уписује жени, као минус, а којој с друге стране дубљи познаваоци и финији психолози, бољи оцењивачи душевних квалитета и њихове вредности у опћем друштвеном животу, дају веома високи ранг. Питање, које нас све, а жену, као социалну раденицу и као жену уопће мора посебно интересирати, свакако је питање заштите мајке и детета. О срећи мајке и ваљаном дечијем нараштају овиси и срећа и будућност целог народа. Имајући то у виду вели и наш Устав у чл. 27., да се држава има нарочито старати о заштити матера и деце. Тим је нашем законодавству подједно дана и директива и стављен у дужност, што хитнији рад на томе пољу. Наши постојећи закони морају бити реформирани у духу данашњих потреба, данашњег схваћања у више смерова, но особито хитне реформе треба у нашим законима провести у оним деловима, који се односе на жене, јер већина тих установа и ако је можда некад имала свој raison d'être, dанас би већ давно трeбала да има место у музеју. Исто су тако наши закони у много случајева неправедни и застарели и у односу према мајци и детету уопће, а напосе према ванбрачној мајци и детету.

I. Однос, који мећу мушкарцем и женом настаје из брачне заједницe, однос родитeља према деци и реципрочно, нормирала је држава у опћем грађанском закону. У дуљи, или краћи добровољни ванбрачни живот жене с мушкарцем у колико то бива у границама ћудоређа - држава се се не меша. У колико из такове ванбрачне заједнице настане дете, долази држава, да тај однос уреди својим ауторитетом. јер је настало биће, ком треба одредити његов правни положај, његов однос према његовим ванбрачним родитељима, треба законом одредити, ко ће се бринути за узгој детета, за његову материалну и моралну егзистенцију. Код нас је државно јединство проведено још 1918 г. но и ако је отад прошло већ 10 година, унификација закона није проведена, још и данас вреди један закон у Црној Гори, други у Србији, у Хрватској и Славо нији, Далмацији и Словенији..., немамо једног јединственог закона за целу државу, па је према томе и правни положај ванбрачне мајке и детета у разним крајевима наше државе разно нормиран. - Следит ћемо у главном стајалиште, које према

ванбрачној мајци заузимље опћи грађански закон, како вреди у Хрватској и Славонији, те тако у новелираном облику вреди у Словенији и Далмацији, те опћи гр. зак. бивше краљевине Србије. Главно питање, које се намеће законодавцу код нормирања положаја ванбрачног детета свакако је питање односа ванбрачног детета према његовом ванбрачном оцу. Има ли ванбрачно дете уопће право знати, ко јс његов ванбрачни отац? Што се тиче односа ванбрачног детета према његовој мајци, ту је законодавац био давно на чисто. Осим ретких изнимака камо спада енглески закон, према ком је ванбрачно дете filius nullus - закон је одредио, да свако ванбрачно дете може истраживати, ко је његова мајка, мајци је наметнуо издржавање ванбрачног детета, поделио му наследно право према мајци, оно носи њезино име, има с мајком исту подсудност и т. д. Становиште законодавца, што се тиче односа ванбрачног детета и његова натуралног оца, а како је ово изражено у европском законодавству, даде се у главном свести и два типа, два система. Једно је систем т. з. „Vaterschaftsklage,“ а друго, „Annerkennungsistem." У зeмљама, гдe вреди први од наведених система, дата је ванбрачном детету могућност, да оно установи идентитет свог ванбрачног оца, те су му према њему дата и разна имо винска права. Други систем скрива ванбрачног оца сасвим иза завесе, те бригу над ванбрачним дететом у целости предоставља мајци. Дете не може истраживати, ко му је ванбрачни отац, оно може једино од њега бити добровољно признато. Отуд и име овоме систему. У први тип закона спадају: немачки, аустријски, бивши, као и садашњи руски, те паш закон; у други тип спада француски code civil и закони, који се на њ наслањају: талијански закон, те у томе делу српски закон. Код проматрања принципа, на које је поједино законодавство стало, од највећег је интереса промотрити и разлоге с којих се законодавац решио за овај, или онај систем, стајалиште. Ставарању француско собе code civila председао је сам Наполеон. Његово становиште према ванбрачном детету јасно је изражено у познатој реченици: - La societé n'a pas intérés a que les batards soient recoñus. Идеја, која јe у овој оштрој реченици садржана нашла је места у формулацији аrt. 346 с. с., који гласи: - La recherche de la paternité est interdite. Од овог начела, које ванбрачног оца из ванбрачног односа решава сваке одговорности, статуирана jе jедна једина изнимка за случај enlevement. Без обзира на аутeнтичност Наполеонове реченице, упутно је - вели тал. јуристра Меда - код ње остати, јер су у овој реченнци подједно синтетизирани сви аргументи на темељу којих се дуго бранио а можда ће се код нас још и покушати бранити! - систем, који је кратио истраживати дечијег оца, аргументи којим се доказивао социални интерес, који постоји у одржању тајанствености натуралног оца, а који је социални интерес у овом случају идентичан с интересом оца, а у оштром антагонизму с интересом детета и мајке. И ако се социални интерес артикла 340 ф. ц. к. видео у заштити легалне обитељи, у заштити морала, ипак се морамо питати, да ли је ово станoвиште - па ма с које га стране промотрили - доиста у социалном интересу, је ли у интересу по друштво, као таково, да онемогући толиком делу својих чланова, да утврде своје цивилно стање? Кад човек предмет уочи с праве

његове стране, брзо мора доћи до сасвим противних закључака, а и пракса нам то показује, да илегалне везе највише обилују у земљама где истраживање патернитста није дозвољено. Тим легална обитељ и политика, која иде за повећањем броја легалних обитеља само губи. Зашто, да се мушкарац жени вели Меда - и намеће себи на врат велике бриге, терет, кад он може наћи велики део задовољства, што га брак пружа, у слободној вези, која му не намеће никакову одговорност, зашто, да не бере цвеће „nei recinti proibiti.“ Рекло се даље, допусти ли се патернитетска тужба, страдат ће морал код жена, она ће се лакше упуштати у илегалну везу. Без обзира на чињеницу, да би ово пресумптивно лакше упуштање жене у илегалну везу одмах нашло своју протитежу у тежем и обзирнијем упуштању мушкарца у илегалну везу, мислим, да могу слободно устврдити, да најмањи број жена, кад се упушта у илегалну везу, мисли и зна, како се закон односи за случај, да из ове везе настану последице. Хришћанство, које је религиозни и философски систем, у ком је скоро свети карактер обитељи и обитељског јединства, нашао своју најјачу санкцију, није у својим законима пречило натуралном детету истраживање оца. Није ни морално, ни праведно свалити на мајку сав терет, који настаје из илегалне везе, а оно, што није конформно праведности вели Меда није конформно ни друштвеним интересима. Не може постојати неки друштвени интерес противан праведности. У томе је већ осуда Наполеонове изреке, но још и други елементи долазе у прилог, а против Наполеонова становишта. Позитивна је чињеница, доказана искуством и статистиком, да физиолошка дегенерација, нагла смрт, млаћахни криминалитет обилују највише мећу ванбрачном децом. Где је оправдање друштвеној пасивности према тим чињеницама?... Није ли несолидарност, коју ванбрачна деца показују према друштву и друштвеном поретку само наравна реакција свесног индивидуа - да останемо даље код Меде - против оног става, које је према ванбрачном детету заузело друштво, кад му ускраћује и ово основно право, да зна, ко му је отац? Осим ових социалних разлога, синтетизираних у Наполеоновој реченици, износи се и износило се против система, који даје могућност истраживања очинства и други разлог ради ког Др. Liszt зове на аларм и вели: - Schüzt den Mann gegen das Weib, schüzt den Mann gegen Mutter und Kind. Liszt и његови истомишљеници кажу: на којим ће критеријима почињати патернитетска тужба, како ћете доказати, ко је отац детета, ванбрачно очинство почива на фикцији, ванбрачни је отац нека смешна фигура, „Vater mit Gänschefüschen“. Истина је, да се о патернитету не може провести доказ, као о матернитету, да се законски системи, који усвајају систем „Vaterschaftsklagе“ морају утицати фикцији, но мора се узети у обзир, да се не само ванбрачно очинство, већ уопће свако очинство, оснива на претпоставци, те би према томе свако очинство, а не само код незаконитог детета, могло доћи у питање. Брак сам по себи није још гаранција, да јe муж отац детета, гаранција лежи у моралним квалитетима мајке без обзира, да ли је она удата, или неудата. - По системима, који усвајају патернитетску тужбу, довољно је за утврђење очинства, да се докаже интимни однос с мајком детета у извесном року. Кад је једном то доказано, тужени ће се моћи решити нежељеног очинства једино, ако било помоћу физиолошких, било помоћу којих других околности, успије доказати, да он из тога односа није могао бити отац. Велико је било питање, да ли да се патернитетска тужба дозволи и детету мајке, која је у исто време

стајала у ванбрачном односу с више људи; како се има поступити, ако тужени изађе с тим приговором, ехсерсiо plurium concubencium. Аргументи, који говоре рro и соntrа држе се у протитежи, јер у колико би се ванбрачна мати могла користити повлаштеним положајем, те по вољи бирати, ког ће десигнирати, као дечијег оца, могао би се и мушкарац користити ексцепцијом и на време се постарати, да је касније може с успехом ставити, У осталом - вели Ehrenzweig — излишан је страх, проститутка и тако нема деце, а ако се и догоди, да добије детe, она обично, а ради свог заната, таји, ко је отац, а осим тога код ње постоји и нека специална амбиција, да сама издржава дете свога греха. Проститутка за име и не пита, но на против вели Ehrenzweg - често отмени мушкарац промишљено затајује своје име и ваљаној девојци... Лечници и јуристе, који у казнену праву заговарају уметну стерилизацију, као превентивно средство против злочина, стоје на становишгу, да се код жена, које су у интимној вeзи у исто времe с више мушкараца, има извести присилна операција, која узрокује стерилност, и то у случају, ако је такова жена већ родила двоје ванбрачне деце. Иста би се опeрација имала провести над дегенерираном и потпуно душевно болесном женом, као и таковом децом, те злочинцима од наваде. По француском је соde civilu, како смо већ истакли, истраживање очинства забрањено. Исту установу садржи и талијански грађ. зак. у арт. 189. у ком вели: Le indagini sulla pa-ternitá non sono ammese, fuorché nei casi di ratte o di stupre, те румуњски и српски закон. Српски се грађ. закон у свим осталим установама , потпуно ослања на ауст. гр. з., но установе о патернитету промењене су г. 1868 према ф. ц. к., теје у § 140. изречен принцип: - Ко је отац детета не сме се ни истраживати, ни доказивати - уз изнимку за случај одводења и силовања. Друштва за заштиту деце, те нарочито женска друштва подузела су све, да се у Француској укине тајно очинство, да се дозволи патернитетска тужба. И ако данас у Француској истраживање очинства није припуштено У свим случајевима, ипак је - благодарећи овоме племенитом настојању - успело 1912 г. кроз сенат протурити закон, који могућност патернитетске тужбе даје у пет таксативно набројених случајева: 1. и 2. у случају одводења и силоња у колико се исто догодило „dans 1’ époque legale de la conseption“: 3. заводење извршено mala fide с лукавстом, 4. у случају писменог признања са стране оца; 5. ако се тужени бринуо за дете, као отац, али и ово све само у случају у колико мати није била d’une inconduite notoire - под чим се мисли сваки неморални чин, дакле не мора неморални чин узроковати сумњу у особи оца; то друго у случају plurium concubencie. Тужба припада само детету, Подићи је може мати, као заступница детета, или дете по постигнутој пунољетности. Деци из адултeринског односа, те инцeстима тужба нe припада. И ако је овим законом дана могућност патернитeтскe тужбe u тих пет случајева, ограничења уз које се та тужба може дићи веома су вeлика, но и осим тога закон се на сваки начин стара, да би у колико је мо гуће заштитио очев анонимитет. Исти овај закон из 1912 г. забрањује сваки извештај о процесима на признање очинства; да би мушкарца заштитио против евентуалног уцењивања, одређује доиста драконску казну против натуралне мајке, која процес изгуби. - Натурална се мајка казни затвором од 1—5 г. плус 50—3.000 фр. глобе, плус лег. изгона из места пребивања. Српски законодавац и ако је блаже установе аустр. закона, како је споменуто, заменуо, с тежим уст. ц.