Женски покрет

Изнад бола. *) Част хрватској жени.

*) Из београдске „Политике" од 26 јуна 1928.

Кад завитлају буре, непогоде, потреси и поломи, те заталасају ваздушне масе и затресу земљино тло, у поражених се и малодушних гомила поколеба вера и помути моћ расуђивања. Мало их је који се у таквим тренутцима, моралном снагом својом и ширином даха свога, узносе изнад слабих, малодушних, потиштених и кратковидих; мало их је који се, величином душе и прибраношћу духа, отржу сугестијама спољних расположења и одољевају нагону својих личних осећаја те се узносе изнад догађаја које преживљују, догледајући кроз своје сопствене болове величину и прави значај онога што преживљују. Али, заблуда је мислити да је та крепкост и величина духа само мужанствена појава. Историја бележи примере који тврде, да и у жениној души не станују само уски и интимни осећаји, већ се и из тих душа рађају велики душевни потези, који су кадри читаво једно доба у историји појединог народа да осенче једном узвишеном и величанственом светлошћу. И туђа и наша историја забележиле су у далекој и скорој прошлости. светле примере духом великих мајака и духом великих жена. У ред ових хоћу да ставим још два имена, двеју госпођа које су, колико јуче, у тренутцима општега и тешкога узбуђења; у тренутцима, када су и они који су позвани да се у судбоносним часовима еманципују својих личних расположења поклецнули и поколебали се; у тренутцима, када је њихов лични oceћaj непосредношћу задатог им бола имао права на пун израз у тим тренутцима умеле да се узнесу изнад бола. Супруга пок. Павла Радића, мајка седморо деце, чији врисак изазива сузе у очима и оних који никад заплакали нису; чији писак разнежава срце и оних, који никад туђ бол нису умели осећати; та сломљена супруга и мајка, стојећи пред једним крвавим чином који јој одузима друга и бранитеља а деци јој оца и хранитеља и која у томе тренутку има сва права да очајним вриском позове небо на освету, да у оправданоме гневу прокуне све оне до којих је материна клетва кадра стићи та сломљена супруга, у томе часу највећега бола, узноси се високо и кроз сузе казује речи класичних жена: Дај Боже, да Павлова глава буде

последња жртва за слогу и будућност Срба и Хрвата! И то није само један једини израз величине душе ове жене. Она се, пре но сви други тумачи бола хрватскога племена нашега народа, узноси изнад мржње; она брине да се иза овога чина не изроди нова несрећа, она брине да се још која мајка и жена не уцвели. Она напушта Београд без осећања мржње јер уме, чак и сатрвена болом када би јој морао свако опростити и тешке речи оптужбе да се узнесе и да грех једнога чо века не припише у грех читавоме народу и да са греха једнога човека не избрише из срца љубав према читавоме једноме народу. Друга гocпoђa, другарица јој по несрећи, госпођа Басаричек, дубоко потресена смрћу свога друга, грца пред одром његовим, али ту њену жалост појачава још и осећање бола што је несрећно тане, заривајући се у груди пок. Басаричека, прострелило још и једног преданога борца и заточника српско-хрватскога братства. Она, очима замагљеним сузама уме да сагледа не само своју личну трагедију већ и трагедију народнога јединства. Она се над одром своје разорене среће, сећа да би се свома другу најбоље одужила, када би му положила венац са тракама хрватском и српском. Колико смо сви ми остали мали према величини душа ових жена; ко лико поука можемо поцрпсти ми, мушки, слаби да се у оваквим тренутцима узнесемо изнад личних осећаја и изнад сугестија? Жене, мајке, оне којима је метцима онога злокобнога револвера разорена срећа, мир, љубав и цео живот бришу из својих срца гнев, бришу мржњу и узносе се изнад болова, док ми нисмо кадри да се узнесемо изнад мржње. Ако су племените капи крви, пpoливене у Народној Скупштини натопиле темеље народнога јединства да их можда очврстају, онда се не сме заборавити да су и топле сузе ових жена наквасиле те темеље да их очврстају. Ако су племените капи крви, проливене у Народној Скупштини пале да нас у последњем часу растрезне из махнитога пијанства, онда се не сме заборавити да су и топле сузе ових жена она света водица, којом ћемо умити наша застрањеношћу унакажена лица, да би смо ведрим лицем погледали у будућност нашега народа. Ја иштем да се овим женама да достојно место у историји нашега јединства. Нека се отворе стране школских уџбеника, из којих се на ша омладина учи родољубљу, и нека

се на првим листовима запишу имена ових двеју госпођа. Нека се женскоме покрету отворе широм врата, јер, ако сви други аргументи за изједначење жена сa нама нису довољни, довољан је овај један једини, јер нам он казује да је жена била кадра, пре но човек, да се узнесе изнад бола и мржње и да у слому своје сопствене среће, потражи утехе у ономе општем интересу, коме је наша генерација тако недорасла да по служи.

Бранислав Нушић.

Потреба мира и опасност рата.

Из априлског броја ревије »Паневропа« доносимо опет један чланак из већег циклуса чланака, које је написао оснивач великог паневропског покрета, Coudenkove-Kalergi, и који расправљају о интернационалном стању Европе. У једном између тих чланака, који говори о томе, како би требало да утиче јавно мишљење на развитак идеје о миру у Европи, обраћа се аутор женама следећим речима: »У борби да се утиче на јавно мишљење морале би пре свега учествовати жене, које су претрпеле у последњем рату безгранично много. Прва политичка мисија жена је да се боре за мир. Није само случај да пада равноправност жена у исту историјску епоху као борба против рата«. Чланак, који доносимо у овом броју, скреће пажњу на садашње критично стање у Европи и евентуалним последицама тога стања. Чланак гласи: »Ко посматра европску политику отвореним очима, мора видети како се спрема нов рат. Он мора видети на шта личе нове политичке комбинације и политички експерименти да би се постигла европска равнотежа пре 1914; како се изнова гомила на Балкану барут и како се неко у његовој близини игра ватром. Многобројне конференције министара у последње време само су зна кови интернационалне раздражености. И ако није могуће веровати да ма који европски државник жели рат, ипак је жалосно да ни један између њих не показује такву инициативу, која би била у стању да донесе Европи мир. независан од свих атен-

тата, револуција и бандитских напада. Онај, који отвореним очима прати развитак технике, зна да би био нов рат највећа несрећа која би се десила заинтересованим народима. Он зна за проналазак нових отровних гасова, којих деловање не можемо ни из далека упоредити са овим из последњих ратних година; он зна да се спремају огромни аероплани, који се дижу тако високо у ваздух да их није могуће ранити са земље и да су у стању понети собом толико отровних бомби да једне ноћи поубијају читаве вароши. Ко постави овај двоструки развитак политике и технике један према другоме мора очајавати над памећу народа и над савешћу њихових вођа, који се тако играју својом будућношћу и који дозвољавају такву игру. Он мора поставити својим вођама као први захтев осигурање мира: као захтев који ставља у засенак сва друга политичка и економска питања. Ако промотримо катастрофу, коју значи сваки нови рат чак за победиоца, губи важност свака териториална добит. Данас не постоји у Евро пи ни један политички захтев због кога би се исплатио рат гасовима. Јавно мишљење мора се спријатељити са овим фактом и оно мора стишавати своју инстинктивну вољу за осветом и надоместити је увиђавношћу да ће бити сваки европски рат национално самоубиство. Незапамћени развитак саобраћајне технике, које је симптом лет преко Океана , приморава и Паневропејце да гледају преко хоризонта Европе и да сарађују на осигуравању интерконтиненталнога мира. Двоструки развитак технике: саобраћајне, којој је циљ да удружи човечанство у један сам организам, и ратне технике, која измењује рат у самоубиство, убрзава долазак дана кад ће надоместити добу рата доба рада. Моје тврдо убеђење је да је човечанство већ близу тога преокрета, али је велико питање: да ли је први светски рат који смо доживели био и последњи или само претпоследњи

Наша савремена књижевност и нови покрети у Француској.

Кад је, одмах по ослобођењу и уједињењу, наш најмлађи нараштај књижевника почео да пише, више је било чуђења и неразумевања, него уживања читаоца у њиховим делима. Они су били »нови«, и свет није могао да објасни шта xoћe ти »нови« са својим чудним писањем, зашто пишу тако »без репа и без главе« тако рећи. Говорило се: хоће да се праве интересантни, хоће да запање свет, а ни сами не разумеју шта им значи оно што пишу; снобови су, иду за модом; xoћe да праве рекламу, да приморају да им се име примети и запамти, да обрате пажњу на себе на тај начин. У многоме, наш свет је остао равнодушан према тој књижевности. Занимљиво би било потражити разлоге, упитати се: зашто? Но, »нови« нису више »нови« после десет година: док се у прво време око свега тога била дигла препирка у извесним круговима, сада су се, изгледа, сви смирили: и писци, и њихови читатељи и нечитатељи. Тај покрет »нових« није самостално поникао ксд нас. И да бисмо разумели наше младе писце, да бисмо разумели тај модернистички покрет, треба прво да познамо узроке и прилике који су тај покрет изазвали

у Француској, одакле је пренесен код нас. Француска је земља са старом културом. Њен језик се изграђивао столећима, као и њена духовна култура, као и њена књижевност: то има својих добрих страна, али има и рђавих. Савремени мали Француз, кад пође у школу, налази тамо не само на готове калупе читавих мисли, већ и укалупљене фразе, којима се он служи доцније, као и цео свет око њега, без стваралачког труда. Један пример који ће нам помоћи да ову мисао боље разјаснимо. Имала сам прилике да слушам предавање једног нашег професора на Сорбони. Сем тога што није добро знао језик, он је био невешт у начину предавања, па ипак сви су га слушали и остали до краја. Његово предавање, кад се пореди са предавањима Француза, даје утисак нечег сировог, непрерађеног, невештог. Па ипак, предавање професора Француза оставиће вас равнодушног, више него предавање нашег Србина. Зашто? Зато што наш професор у оном тренутку кад предаје ствара, то јест, живо осећа значај сваке речи и мисли. Члан Француског Института, који је председавао, рекао је на крају предавачу : „еп vous écoutant, nous avons pris un bain de réalité". Збиља, та реченица тачно карактерише главну црту предавања, пошто нам је предавач изнео своје утиске, опажања и разми-

шљања у непосредном додиру са стварношћу. Али она, цела та реченица, колико је пута употребљавана од речи до речи таква, у сличним приликама! Или ово. Један обичан раденик француски или вратарка какве куће, зачуђавају наше својом писменошћу. Ја сам чула једну госпођу да вели, удивљена: »Писменији су њихови радници који су свршили само основну школу, од наших студената!« Да, њих у школи науче сто или двеста коректних реченица које или долазе готове кад треба да искажу што у најобичнијим приликама живота. И сви се изражавају подједнако. Ја сам преводила једној нашој болесној госпођи која је врло осетљива, писмо једне Францускиње; док се наша Српкиња гушила у сузама дирнута њеном болећивошћу, дотле је те дирљиве реченице Францускиња писала, као што пишу хиљадама других Францускиња скоро равнодушно. Огромни, преоптерећени програми у њиховим школама одржавају ту» »лењост духа« ако тако можемо да то назовемо. Дечко или младић мора на неки начин да се брани од претераног напора који се изискује од њега. И он се брани на тај начин, што учи механички, буба, како се то каже међу нашим ђацима. Свако учење је корисно само онда ако дете ствара у исто време кад учи; ако не вежба само своје памћење, већ и своју моћ размишљања. Кад

би дакле француски ђаци хтели да у свему што уче вежбају своју моћ размишљања, њих би тај труд толико сломио, да би многи помрли за клупама. Лакше је само памтити; те тако велики програми француски просто загуше њихове ђаке: не развијајући их да самостално мисле, убијају им индивидуалност. Можете се дивити збиља кад један француски студент књижевности држи предавање у семинару; али ћете се разочарати сигурно ако затражите од њега да самостално ствара. Њих притискује њихова сувише велика култура. они пре њих толико су створили, да може цео живот на им прође у дивљењу старима. Слушајући их, изгледа вам да ни данас, нити икада више Француска неће бити оно што је била у 17 веку. Особина је младих људи и младих народа да налазе лепоту и величину и у садашњици а не само у прошлости. И тако је дошло једно време, када се све тако рећи уфосилио: језик, осећаји, мисли. Све је било ако старо, тако познато, ни у чему није било свежине ни непосредности не само да су читаве реченице биле општа својина, јер су се њима служили сви Французи, те постали сви слични, једнолики и неизразити као данашње накарминисане жене, већ је била позната, ограничена и општа својина сума осећаја, утисака, мисли које човек може да доживи у току свог живота. То je замарало и живот није

Страна 2

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 13