Женски покрет

БОЖИЋ

Алојзија Штеби

Као сваке године тако ћемо сигурно и ове читати по свима нашим и страним дневним новинама о Божићу чланке, који ћe лепим, топлим речима приказивати идеју овога празника и варирати је према потреби садашњице. Свештеници разних хришћанских вероисповести и на разним језицима говориће о значају Божића, Христовог рођења и позивати верне да спремају срца за достојан пријем велике и високе идеје, која се родила пре толико векова. Наши домови биће украшени и сва дивна атмосфера тога празника обавијаће нас и одводиће нас у неки тајни, неизречно лепи свет, у коме брује слатке мелодије и изнад свих најслађа »Мир људима на земљи”, песма мистерија божићне ноћи. Вечито лепа песма, вечито говорена на свима језицима и до сад никад испуњена. увек у сукобу са овом другом грубом борба за опстанак. Кроз столећа слави човечанство празник рођења најузвишеније идеје и кроз столећа је профанише свим својим делима. Или смо недостојни идеје, или још нисмо прошли сву Голготу својих заблуда и пакости, својих себичних жеља и неукроћених cтpaсти да не можемо остварити што нам је стављено у задатак пре давног времена ? Ми сви знамо суштину идеје, знамо и њено огромно значење за живот човечанства кад би постала жива истина, али ипак радимо све само да се не оствари. Још увек је разапета на крст и чека васкрсење. „Љуби свога ближњег као самог себе учио је Он, који се родио божићне ноћи и тиме показао пут, коме треба да идемо да можемо чистом душом приступити великом делу мира међу свима. Човечанство је већ одавно скренуло с тога пута и у хаосу борбе за што већим бројем наслада ми смо га сасвим изгубили из вида и само знамо за њ као што знамо за неку лепу причу из детињства, којој се сада само иронично смешкамо јер је то прича за децу, а ми зрели и паметни знамо да су јаки лактови и хладан разум једино право оружје И над нашом земљом ћe звучати песма мистерија божићне ноћи, над земљом која је набрекла од мржње. Шта ћe нама слатка мелодија о миру? Ко је спреман да је само слуша, камо ли да је прими? Било би сентиментално сањарење, ако бисмо само помислили да ће имати на наше мишљење идеја, чији празник очекујемо и чији празник ћемо и славити, неки јак и пpeсудан утицај. Истинска и дубока мржња не може се претворити у истинску и дубоку љубав то би било неприродно и неискрено. Све што можемо да очекујемо за сад је да се мржња претвори у трпељивост. Разлози наше међусобне мржње су разноврсни и веома различите вредности. Има таквих који су вештачки створени, али има и таквих који имају сасвим објективно обележје неправде, запостављања, понижења. Али, питање је да ли смо смели допустити да се изроди из неправде, запостављења и понижења баш мржња и то мржња која слепо удара на све што је или хрватско или српско? Ту треба да почне пречишћавање, промотравање и мерење разлога који су нас - довели до овог страшног стања, ту треба да се свом јачином сетимо идеје божићнег праз-

ника, коју признајемо као хришћани и да под њеном благом светлошћу испитујемо и опет испитујемо. Дубоко смо убеђени да наши политичари самозвани „вође“ народа са њима својственим погледима на политику нису способни да би испитивали у назад пут, којим су нас довели до ивице пропасти. Они познају и цене само тактику максималног партијског успеха, а суверено презиру борбу принципа. Али, она огромна маса народа из свих покрајина наше земље, која мора увек платити погрешну тактику или награђивати успелу, она треба да се ослободи, она треба да испита и да натера „вође“ на прави пут. Другог спаса нема. Ако не цела та маса, то бар један њен део, жене, требало би баш ове године да се дубоко замисле у значење божићне идеје. И ако би се потрудиле да аналишу ту идеју, оне би морале доћи до закључка да је међусобна трпељивост стање, у коме бисмо могли живети да не би вређали и профанисали достојанство човека и да је она један између стубова, које подижу други, просвећенији и културнији народи за заједничку кућу свеопштег мира, мира међу половима, класама и народима. Отворимо наша срца за слатку мелодију божићне песме „Мир људима на земљи“, пустимо да нам ударају њени звуци дубоко у душу, примимо их топло и не заборавимо их. Београд

Саопштење загребачке секције Народног Женског Савеза

Загребачка секција Народног Женског Савеза издала је ово саопштење: »Поводом недоличног нападаја са стране неких загребачких госпођа на особу г-ђe Ковачевић-Лопашић, потпредседцице Н. Ж. С, а након изјаве г ђе Ковачевић, управни одбор загребачког дијела Народног Женског Савеза заједно са присутним делегатима од шеснаест загребачких друштава на своме састанку 29 новембра ове године констатују ово: 1. Г-ђе Злата Ковачевић и Даница Бедековић нису за свога боравка у Београду заступале никакова друштва, јер нису за то имале мандате, већ су свуда наступале у своје име. Но све да и јест г-ђа Ковачевић као потпредседница Н. Ж. С, то учинила, могла би то бити тек формална грешка а никако издајство или нечасни чин. 2. Наступ г ђе Злате КовачевићЛопашић у Београду био је дакле потпуно коректан. Њен говор на састанку Народне Одбране настао је спонтано, изазван баш тиме, што су тада говорили и неки Хрвати у истом смислу. Био је надахнут племенитим духом, али је био, нажалост, како се то често догађа, донекле криво приказан штампи. 3. Према изјави потписница отворенога писма на г-ђу Злату Ковачевић, искључена је она из седам друштава: »Хрватске Жене“, „Катарине Зрињске“, »Женске Организације X. С. С.“, „Напретка‟, „Хрватске жене Карловац“, „Материнства" и „Удруге“ хрв. учитељица. Искључење из првих пет друшгава потпуно је беспредметно, јер није никада била учлањена у њима. А што се тиче искључења из „Удруге Хрватских Учитељица" и „Материнства“, где је била члан, питање је да ли су њихове

представнице имале за то овлашћење од својих управних одбора, као што нису имала овлашћења својих главних скупштина ни она три друштва, што су иступила из Народног Женског Савеза. 4.) Делегаши сакупљених шеснаест друштава као и чланице управног одбора загребачког дијела Народног Женског Савеза дају потпуно повјерење потпредсједници Народног Женског Савеза као узорној народ ној радници, које је живот испуњен најпожртвованијим социалним и култуним радом у корист хрватског народа. Г-ђа 3. Ковачевић, што jeст по себи је сама, а не по положају и слави свога мужа. С поносом може да гледа на свој 25-годишњи рад, од којега истичемо нарочито њезино оснивање Женске Удруге за народно ткиво и везиво У Петрињи. Само овим чином заслужује та гђа признања свих Хрвата, јер је тиме положила темељ ширењу наше народне индустрије и тако помаже морално и материјално нашу хрватску сељакињу, а у читавом је свијету подигла глас о нашој народној умјетности. А да се тај рад знаде и у страном свијету цијенити, доказују многа одликовања, што их је за тај свој рад приС инд игнацијом одбијају присутни делегати увреде нанесене споменутој г-ђи и сматрају, да су јој овом изјавом дале потпуну задовољштину. Уједно изјављују, да на даљне испаде неће реагирати. У Загребу, дне 29 новембра 1928. Проширени одбор Народног Женског Савеза загребачки дио.

Протест Наставничког Удружења

У сали Друге Женске Гимназије одржан је 13 децембра протестни збор наставница средњих и стручних школа, на коме су наставнице иступиле против г. Лазара Кнежевића, директора Прве Мушке Гимназије због његове изјаве у Политици од 9-XII-1928. Збор је поздравила председница г-ђа Александра Милетић, а затим г-ђица Даринка Стојановић износи овај реферат: Г. Лазар Кнежевић у Политици број 7404 од 9 децембра изјављује: „Ца је искуством дошао до закључка да наставнице, и оне најсавесније, самим својим присуством штетно утичу на душе дечака код којих се мушки инстинкт буди, и да школа услед тога мора да пати.... Не мора она бити ни кокетна, ни лепа, ни млада. Ђаци у гимназији у таквим су годинама кад нису у стању да чине разлику између жена и да бирају. У наставници они виде пpe свега женску и тако дисциплина у школи нестаје....* С обзиром на место и положај који заузима г. Л. Кнежевић, његова изјава представља напад не само на наставнице, него у првом реду и на омладину за чијег се заштитника иставља; и на најосновније педагошке принципе на које се он позива. И није то само напад на интересе наставница, него је то напад на један од најлепших позива жене. До данас смо слушали, не само од појединаца него и од целога света, да је жена најбољи васпитач и малог и одраслог човека. Г. Л. Кнежевић пориче то жени и сматра штетним и опасним њен додир у односу наставнице према ђаку не само кад је млада него и кад је најстарија. Г. Кнеже-

вић се позива на психолошко стање у извесно доба дечака и мушке омладине. Према ономе шта он каже, изгледа да ми имамо у најмању руку или абнормалну омладину, или уопште као да су наша мушка деца од рођења издвојена и бачена у чисто мушку средину. Или, можда, г. Кнежевић мисли да иде даље од Сањина Арцибашевљевог ? И ако живимо у једно доба у којем има прилично поремећаја у схватању моралних односа, ипак је у нашој средини већи број оних који теже да се очувају позитивне друштвене идеје. Исто тако и наша омладина, и ако се у њој нађе чешћи пример који не бисмо пожелели, није оно што xoћe да јој се наметне. Пре би се могло рећи да се омладина налази у неравној борби са једном отровном средином која је резултат поступка и акција одраслих. Осећање самопоуздања које се код омладине рађа из свести о својој личној потпуности не треба мешати са ниским инстинктима; и тежњу за допадањем која је својствена младим бићима, као и одраслим, кад је у односу према особи другог пола. Данашња психологија као наука третира тежњу за допадањем као тежњу за усавршавањем, за надокнађавањем онога што се нема, а што супротан пол пpe примети, истакне и потстакне. Таква схватања и одвраћају пажњу са праве истине. Она и стварају једно изопачено стање у појединим нежељеним случајевима наше омладине. Код здраве омладине стање које истиче г. Кнежевић познато је као доба првог идеализма, и кад је ова врста идеализма слаба код омладине, други народи се труде да га надокнаде, а ако је замењен другим онда се томе тражи прави узрок и прави лек, а не уклањање жене из омладинске средине. Г. Кнежевић, на жалост, није сам. То нам најбоље показује Предлог Закона о Средњим Школама, у коме две алинеје јасно говоре да је и међу законодавцима било оних који су истог мишљења као и г. Кнежевић. Да би жена наставница била без трзавица и да би се могла не презајући посветити позиву за који има толико смисла и дара, треба тражити од г. Министра Просвете и Законодавног Одбора да се потпуно изостави из члана 80 алинеја 4 која гласи: „У чисто мушким гимназијама не могу се бирати ни постављати наставнице". Необично и сувише контрадикторно је схватање да жена чим изиђе из куће не може да врши задатак васпитача мушке деце, који је у кући и у најтежим случајевима знала да реши, и често поред мужа савршено без његове помоћи. И никада није било питање старости васпитаника. Исто онако како је упућивала трогодишњег малишана још несвесног и неодговорног за своје поступке, тако и даље кроз Сва доба и далеко преко прве младости до доба свесног одлучивања, колико пута је она била потребна да унесе светлости и одређености у замршене побуде људских тежњи. Док обратно, мушкарац који најчешће ни у својој породици не узима учешћа у васпитању своје рођене деце, постаје ван куће одличан васпитач. Тражимо да само квалификације: способност и спрема буду једино мерило за место и положај женског као и мушког наставника. Тражимо да у Закону не буде речи о полу ни на једном месту, па ни онде где

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Урсдници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 децембра 1928. БРОЈ 19 ГОДИНА IX.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин. Примерак 2 динара