Женски покрет

је реч о женама директорима у женским средњим школама. Тражимо да се изостави из члана 73 алинеја 3. Те измене су у толико потребније у Закону што се он не доноси сваке године, што се прилике мењају у корист жене и што Закон треба да се поклапа са потребама и приликама живота. Статистика студената на Београдском Университету за последње две године изгледа овако: на свима факултетима већи је број студената него студенткиња, али на философији школске 1927/28 године има 724 студенткиње и 402 студента, а школске 1928/29 на нових 266 студенткиња, 147 студената, што значи стално две трећине студенткиња и једна трећина студената. Значи да ћемо за десет, петнаест, рецимо и двадесет година, имати жене у претежном броју у свима гимназијама. И биће сасвим обична и природна ствар. Чак и г. Кнежевићу не смета данас наставница у мешовитим гимназијама. „То је већ нешто друго изјављује г. директор. У њима су женска и мушка деца заједно од првог разреда, и толико су се навикла једно на друго да се тамо разлика у полу не oceћa.“ Да. Треба се привићи. Ми то и тражимо. Нетачно је да је г. Кнежевић први директор који је примио наставнице у своју гимназију. Било их је много раније, одмах после рата. 1919 године прва је постављена г-ђа Персида Илић Вулић у Реалци у којој је и данас и то још као разредни старешина осмог разреда. И зар је „уа“ добила само наставница у мушкој гимназији? Зар се не прича о проф. Тирићу да су га ђаци избацили из разреда? Зар о двојици професора нисмо ових дана слушали исту причу? И шта је хтео г. Кнежевић оном причом о протекцији 70 посланика за једну наставницу? Њоме он никога није могао разуверити да и толики млади људи у тражењу државне службе не пролазе један дуги пут протекције. Чудновато је да та изузетна протекције за жену до данас није учинила да се уклони једна страховита неправда пола дневнице коју удата наставница има. И на крају крајева 70 тај велики број посланика треба да има жена да дође до жељеног циља, а мушкарцу истога доба и истих квалификација само један посланик или још боље само партијска карта Напад преко јавности г. Кнежевића треба да нас нађе све сложне да га најенергичније осудимо. Али, неправда учињена према нама у Законском Пројекту члан 73 и 80 треба да нас задржи дотле у борби, док њеним уклањањем не прибавимо себи сатисфакцију.

Дискусија затим била је врло жива. Наставнице су оправдано браниле свој положај. Прва се јавља за реч г-ђа Катарина Јуришић, једна од наставница на расположењу из гимназије г. Л. Кнежевића. А затим су говориле гђа Лепосава Петковић, председница Народног Женског Савеза, г-ца Милена Атанацковић у име Алиансе Женских Покрета, г. Милорад Ђерић, професор, г-ђа Анка Ракетић, г-ца Аница Ђукић, г-ца Катарина Јовичић и друге. После дуже, али сложне дискусије донета је ова резолуција: 1) Осуђујемо најоштрије изјаву г. Лазара Кнежевића, директора 1 Мушке Гимназије и председника Професорског Друштва Секције Београд због непедагошког иступа у јавности, због скроз погрешних погледа на наставу, на саму омладину и, најзад, због служења нетачним аргументима. 2) Осуђујемо овај поступак г. Кнежевића још и зато што те изјаве падају управо данас, кад стојимо пред доношењем закона о средњим школама и кад тежња свих треба да иде ка побољшању духа и система наше наставе и материалном побољшању наставничког положаја, што је битни услов за нормално развијање и напредак школе. Међутим, такве изјаве могу сметати правилном решењу овог питања. 3) Удружење наставница тражи од г. Министра Просвете и Професорског Друштва да се нађе начин како ћe се онај који се својим иступањем у јавности дисквалификовао као педагог уклони са положаја директора гимназије, да не би и даље рушио углед школе, професорског сталежа и школске омладине.

Писмо из народа

Ми смо већ неколико пута износили у нашем листу писма са села, у којима је Женски Покрет одржавао своје курсеве за сеоске домаћице. Из њих се најбоље да видети, од колике је вредности рад Женског Покрета у народу. Тихо, без велике ларме и помпезних манифестација, идеја Женскога Покрета продире кроз народ, њој прилазе широки слојеви, јер радом Женски Покрет најбоље доказује, да је његов крајњи циљ и највећа тежња просветити наш народ преко жене, оспособити жену да буде свестан «ман овога друштва и, будећи је, показати јој прави пут којим она треба да пође, да би довела до жељеног благостања у нашем народу. Недавно је стигло писмо из села Скобаља, где је пре кратког времена Београдски Женски Покрет одржао једну домаћичку школу. Из писма

се види, како просвећен домаћин нашега села тежи да. и женско дете просвети и подигне. Писмо гласи: „Друштву Женског Покрета, Разумевајући ваше Друштво коме циљу иде, а нарочито сам се уверио да највише ради за културу и просвету нашег женског света, а то се дало видети овога лета када се вашом иницијативом одржао курс домаћичке школе у моме селу Скобаљу, и ученице које су школу похађале може да се каже да се разликују од појединих и осталих девојака мога села. Приликом курса, ту сам нарочито запазио идеалност и нежност г-це па како имам једну ћерчицу од 9 година, коју лепо познаје г ца Јовановићева то сам рат да постане чланица вашег Друштва, па ако желите да је упишете ви ми јавите, а ја ћy дати прилог 500 динара као њен отац, Сад довиђења, с надом да ћy бити задовољен поздрављам г цу Јовановић и г-цу Лацковић. С поштовањем Милован Адамовић, председник Општине, село Скобаљ, срез Подунавски, окр. Смедеревски."

Марија Стрит

16 септембра ове године умрла је у Дрездену после дуже болести, Марија Стрит, стара 73 године. Марија Стрит увек је тражила да је зову „Frauenreclitlerin“. Није се бојала тога назива као оне, којима се чини да јеу тој речи сувише наглашена борбена страна феминистичкога покрета или се боје схватања, које има јавност о сифражеткињи. У знаку идеје праведности она је приступила женскоме покрету и она је била централна тачка њеног животног рада и до краја јој је остала верна : била је одлучна, храбра у своме раду, а нарочито у томе погледу да није сматрала свој рад као тешку дужност, него му се предала свом душом и пуном надом. Идеја праведности није поникла М. Стритовој искључиво из ограниченог подручја жениног живота. Она је била родом из Ердеља, пo пoреклу Немица и ту је могла видети да су праведност и сила две сасвим различите ствари у национално туђој држави. Њена првобитна идеја о праведности, наслеђена од куће, доцније се потпуно поклапала са идејом о праву жене и општом политичком идејом о слободи и демокрацији. М. Стритова је била глумица и располагала је једном веома солидном наобразбом. Кад je ступила у редове феминисткиња, она се сва предала раду на правној заштити жене. Била је међу првим оснивачицама правних саветодавница за жене и умела је да им да нарочито социал-

но и педагошко значење. Саветодавнице по њеном схватању не треба да штите само неискусне жене и да гледају на то да поправе кривице нанете женама, него треба да су места за васпитање правне свести за све, који траже помоћ. Овај рад постао је нарочито интенсиван, кад су повеле немачке жене око године 1890 борбу за промену породичног права. Из правних саветодавница је заправо поникао први, велики реално-политички покрет немачких жена, кога је организовала М. Стритова. Нацрт и материал за ову борбу која још до данас није свршена потиче још од ње. Лозинка о „женским правима“ није била ни у једном другом питању тако привлачна као баш ту; али ипак је било све пуно жена и ако су патиле услед застарелог породичног права које су одбијале борбу за реформу. Можда ни у једном другом питању жене нису толико пута заћутале и опет се јавиле као што је био случај ту. Ова борба •за равноправност у породичном праву се развила сасвим природно у борбу за право гласа. Године 1900 постала је Марија Стритова председница Немачког Женског Савеза, који је стварно водила већ раније, јер је била прва председница преоптерећена послом. На челу Савеза била је десет година и то доба било је за развитак Савеза у многим стварима од пресудног значења. Ч У Савезу се мислило да ће природним развитком доћи до тога да постане он највиши представник феминистичког покрета, и ако су била у њему друштва најразноврсније тенденције. Али било је и много таквих, који су очекивали услед хетерогености интереса да ћe се распасти. М. Ститовој успело је да је цео Савез за кратко време запојен духом феминистичкога покрета. Савез је постао форум великих принципиелних расправа свих проблема женскога покрета. И проблема је било доста, и борбе је било много, јер питања, која су изгубила на једном своју важност, коју су имала кроз столећа, било је потребно третирати принципиелно, али и са много такта. Стритовој је пошло за руком да је Савез немачких жена добио сасвим ванпартијски и ванконфесионални карактер и заједно је добио и врло угледан положај у Интернационалном Савезу. Док је била она председница, био је у Берлину године 1904 конгрес Инт. Женског Савеза. Конгрес је имао, ванредан успех и подигао је углед жена у јавности и пред интернационалним светом, јер је Стритова умела да организује конгрес савршено, а поред трга стекла је већ раније добар глас у интернационалнои женском свету.

Импресије из Данске

Свршетак Да пређем сад на питање проституције. Од 1906 године у Данској је спроведен закон укидања система реглементације. Доста је времена протекло од тога доба тако да су постигнути резултати врло поучни. Нарочито можемо видети како стоји с практичним објекцијама, које реглементаристи чине овом новом систему. Дух новог закона од 1906 године је овај: 1. Проституција не постоји, јавне власти не дозвољавају жени да се проституише и тај „занат" не признаје, већ кажњава као скитничарење. 2. Лечење венеричних болести је обавезно и бесплатно. То се лечење спроводи по вољи болесника и избору било код лекара, било у установама и болницама. 3. Свако лице које зарази друго венеричном болешћу кажњава се. 4. Декларисање венеричних болесника обавезно је од стране лекара или установа, која лечи као што је обавезно декларисање сваке друге заразне болести. Шта бива практично? На првом месту врло се много ради на пропаганди и обавештењу младежи. Али, ако једно лице ипак оболи од које венеричне болести, оно је обавезно да се лечи у интересу своме и у интересу општег здравља. Лечење је болеснику олакшано тиме што му је избор лекара, диспансера, болнице слободан и бесплатан. Лекар га лечи,

његов случај врло дискретно (само инициалима, пол, године) пријављује једном централном бироу који води евиденцију о кретању свих заразних болести и спрема статистику. Лекар одмах обавештава пациента о опасности коју он представља за околину и даје му писмен упут како да се чува да не би заразио друго лице. У исто време му каже да ће бити кажњен ако се то догоди. Пациент потврђује пријем тог упутства тако да се доцније не може изговарати да није знао да може заразити околину. Болесник се даље лечи и обично се то изводи до краја, јер може изабрати лекара или установу која му највише конвенира. Може у току лечења променити установу и лекара и један од ових само извештава Биро да је пациент прешао другоме да тај случај не би био забележен два пута. Ако пациент изостане без правдања и не дође на лечење, онда лекар опомиње писмом (затворен у куверту без спољне ознаке) и тек ако после тога не дође, Централни биро извештен о томе, шаље чиновника у кућу. Он припада полицији и такви недисциплиновани болесници предају се властима. Свако лице које заражено, продужује полне односе кажњава се затвором или је затворено у дом за поправку и поред тога дугује отштету зараженим лицима, ако ови нису били обавештени о опасности, којој су изложени. Реглементаристи чине овом систему замерку да се може тако опту-

жити сасвим невино лице. На то ћемо одговорити да су по некад сасвим невина лица одговарала и за крађу, чак и за убијство. Међутим, практично се за ове 22 године скоро никад није десило да је неко криво оптужен. Венеричне болести су у опадању. Централни биро је удешен тако да има статистику за целу Данску и та нам статистика даје тачну слику резултата постигнутих после доношења овог закона. У 1922 год. било је пријављених случајева 13.000. -Тај број стално опада. 1920 године било је на пр. 17.000 случајева, а године 1922 13.000. Дисраели је рекао: „Има два начина не говорити истину: први је лагати, други правити статистику". Ова је, међутим, тако извршена да јој се не може нитша замерити, на против, цифре су од раније сигурно слабије, новије јаче јер цео систем боље функционише и пријаве се редовно шаљу тако да би свака тачнија статистика била само у корист аболиције. У осталом, с киме год сам дошла у додир истог је био мишљења, а нарочито лекари-венеролози. Професор Каш је изјавио да има тешкоћа да нађе који нов случај сифилиса да би га могао својим студентима. Д-р Хелга Мајсен ми је то исто потврдила. Напомињем још то да је 1923 изгласан закон по коме мушкарац и жена кад ступају у брак морају да изјаве да немају никакву венеричну болест. Ако то не могу

да изјаве, морају дати доказа да су излечени или да је овај који је здрав обавештен од стране лекара о опасности којој се излаже. У Данској, дакле, један млад човек је много мање изложен опасности да добије коју венеричну болест која ћe га унесрећити за цео живот. Тамо не постоји оно унижено и несретно створење, којој сваки може учинити свако зло, које нико не брани но сваки искоришћује. Мислим да је ту скоро спроведен идеал аболициониста за који је Dr. Louis Querat рекао: „Идеал аболиционизма није слободна жена на слободном тротоару, већ здрав мушкарац и здрава жена на чистој и пристојној улици“. ha крају хоћу да прикажем мој разговор са г-ђом Елмом Мунк којој дугујем један од најпријатнијих часова проведених у Копенхагену. Г-ђа Мунк је тип Данкиње. Висока, врло елегантног изгледа, са мало строгим очима, али ипак врло пријатног и љубазног опхођења. Г-ђа Мунк је посланик у парламенту од 1918 године. Припада радикалној левици. До сад је била бирана пет пута. Закони које је она предложила и бранила јесу: једнака награда за једнак рад (Закон изгласан год. 1919) приступ женама свима професијама изузев пасторства, такође изгласан, и амандман брачном закону за који је она била известилац у парламенту. Интересантно је да је г-ђа Мунк изјавила својој партији да јој не даје никакве гарантије за свој будући

Страна 2

,ЖЕНСКИ јПОКРЕТ 1

Број 19.